НИ НА ВАСКРС НЕ БИ СПОМЕНА НА СТРАДАЊЕ СРПСКЕ КРАЈИНЕ

 

482. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 25.04.2023. од

Хронике двовековних веза Крајине и Војводине за Емисију Завичај Слободна Крајина

 

НИ НА ВАСКРС НЕ БИ СПОМЕНА НА СТРАДАЊЕ СРПСКЕ КРАЈИНЕ      

 

            Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 481.  Недељна хроника од Хронике двовековних веза Крајине и Војводине за Емисију Завичај Слободна Крајина.

            У недељи после Васкрса од 17. до 23. априла 2023. године било је више обележава-ња датума из културе сећања на велика српска страдања у прошлости. Издваја се по зна-чају обележавање Дана сећања на геноцид у Јасеновцу и друге жртве усташких злочина. У Спомен парку у Доњој Градини била су присутна највиша државна руководства Републике Српске и Републике Србије. Са највишег државног и националног нивоа снажно су осуђе-на злодела усташких монструма, у најзлогласнијем нацистичком логору у Европи, у Друг-ом светском рату. Посебно су критиковани рецидиви најцрњих нацистичких идеологија, које су примењене, прво, у НАТО агресија 1991. године, у рушењу заједничке државе Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Та НАТО доктрина за уништење пра-вославља, на српским просторима на Балкану, данас је најжешћа на Косову и Метохији.

            Нашој крајишкој групи окупљеној око "Емисије Завичај Слободна Крајина", која баштини културу сећања на наш исконски завичај, не би јасно: - Зашто ниједан од бројних говорника не спомену тешко страдање Републике Српске Крајине?! Многе чињенице све-доче да су Срби на Западу, у три светска рата у 20. веку, били највећи страдалници у све-коликом затирању свега што је српско. Српска Крајина је била најзападнија компактна целина Српства. Кад је Хрватска прокламовала отцепљење од Југославије, тамошњи Срби су се сетили 1941. и НДХазијског геноцида. Нешто више од трећине хрватске државне површине, према изворима из Бечког архива, било је у српском грунтовном власништву. Створили су Републику Српску Крајину у нади да ће опстати на вековним огњиштима. Крај знамо. Зар тај историјски удес за милион Срба из дијаспоре није катастрофичан и за целину српског националног корпуса?!   

            Према атмосфери која влада у јавном дискурсу у Србији Српска Крајина не посто-ји. Нема уопште саосећања са тешким страдањем њеног народа и губитком толиког простора. Штавише, од многих аутошовиниста чују се, у разним приликама, клевете на рачун Срба Крајишника. Ту смо на терену порока који трују међуљудске односе од врха до дна српског друштва. Али, зар свеколике нетрпељивости треба да превладају емпатију кад је у питању однос према српском страдању у целости и појединачно?! Зар уместо пијетета према недужним жртвама, као што је вађење органа и киднаповање деце, треба да влада мук и заборав. Треба да знамо да је заборав варварство. Ионако, убрзано нестајемо, а забо-рав и нехајно понашање надлежних убрзаће патње маса народа, на ивици егзистенције. Можемо ли у конфликтном српском друштву да пробудимо саосећање, да будемо људи, како нас је учио патријарх Павле, да би нам било боље?!

 

            Милан Ливада