ДА ЛИ ЈЕ ЧАСНИЈЕ ПОГИНУТИ ИЛИ ЖИВЕТИ ЗА ДОМОВИНУ?!

 

391. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 30.03.2021. од

Хронике двовековних веза Крајине и Војводине за емисију "Завичај - Слободна Крајина"

 

ДА ЛИ ЈЕ ЧАСНИЈЕ ПОГИНУТИ ИЛИ ЖИВЕТИ ЗА ДОМОВИНУ?!

           

            Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 391. Недељна хроника из Хронике двовековних веза Крајине и Војводине за емисију "Завичај - Слободна Крајина".

            У недељи од 22. до 28. марта 2021. године документарни телевизијски програм РТС-а приказао нам је обиље појединачних сведочанстава и серија о тешким ратним страдањима Срба, па смо овај осврт насловили упитно: Да ли је часније погинути или живети за домовину?! Те филмске и тв ратне приче односиле су се, по размерама и бруталности српског страдања, на стравични 20. век. Кад томе додамо ово наше актуелно време, прецизније ове две ковид ратне године, на смени друге и треће деценије 21. века, онда ваљда свако, ко крене и у делимично истраживање те трагедије, остане запањен пред мукама које је поднео српски народ. И још нешто о чему не водимо рачуна: све те бруталне агресије долазиле су из Европе, која и сада наваљује да нам дефинитивно отме Косово и створи велику Албанију!?

            У том историјском подсећању најупечатљивија је била мини серија од три епизоде Ратне приче са Кошара. То је, пре 22 године у јеку НАТО агресије на СР Југославију, био пункт на Проклетијама, на којем је српска војска зауставила копнену агресију из Албаније. У вишемесечним борбама погинуло је више од сто војника, а двоструко више је што тешко што лакше рањено. Ове борбе су изазвале асоцијацију на ратну 1915. годину, када се Српска војска преко сурових планина повлачила преко Албаније у Грчку. Можда ћемо о Кошарама још понешто чути из серије Породица, чије је емитовање почело јуче - 29. марта, а ради се о породици Слободана Милошевића који је тада био шеф државе. У том контексту вредно је спомена подсећање на 25. и 27. март 1941. када је пре равно 80 година, у Другом светском рату, потписан Тројни пакт са Хитлером, што је српски народ срушио у чувеним 27. мартовским демонстрацијама...

            Добро је што оживљава култура сећања код Срба, фатално склоних забораву, посебно кад је у питању поштовање војничких жртава. Поновљене су старе дилеме: 1/ да ли је морала да се деси толика погибељ? и 2/ или се могло избећи толико жртвовање младих људи? Позната је из српске ратне пропаганде теза: Част је погинути за домовину!? Колико је такво становиште кобно најбоље знамо ми Срби Крајишници, потомци Војне Крајине, поготово они чији су преци и њихове породице у споменутим ратовима доживеле трагичне губитке својих надражих. Томе су криви српски предводници, претежно диктат-ори који су уживали у сопственој глорификацији, без иоле емпатије за војнике и народ, третирајући их као топовско месо! Колико је, зар не, само племенитија теза Словака: Част је живети за домовину! Зар кобно становиште српских владара није један од битних разлога српског нестајања о којем се подуго све учесталије распреда?!

 

 

            Милан Ливада