ДОКЛЕ ЋУТИ И ТРПИ?!

292. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 25.12.2018.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

           

ДОКЛЕ ЋУТИ И ТРПИ?!

            Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 292.

Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.

            У недељи од 17. до 23. децембра 2018. г. забележили смо непријатну актуелну поданичку карактерну одлику српског менталитета. У једној од безброј телевизијскиих дебата, компетентан научни истраживач је открио резултате свог солидно  спроведеног истраживања међу запосленика у српском друштву. Чак 85 одсто испитаника на питање како оцењују свој радни и социјални статус је одговорило - ћути и трпи! То је зато, објашњавао је споменути научник, што се боје да ће изгубити радно место ако кажу истину, лажно се надају да ће можда једног дана бити боље, помирени су са судбином и ни не помишљају на протесте и штрајкове.

            Каква разлика у поређењу са Француском. Тамо се недељама тресла цела земља од протеста жутих прслука. Уверљиво је деловала прича у камеру једног од протестаната: -Моја су месечна примања 1.500 евра. Кад платим држави обавезе не остаје ми довољно за живот. Шта да каже на то запослени Србин кад га са највишег државног врха уверавају да се у Србији може лепо живети са 150 евра?! То је десет пута мање него што има споменути Француз! Добро би било да примером наши владари покажу како то њихови поданици могу да саставе крај с крајем у једном месецу са 150 евра!

            Катастрофална је та помиреност са судбином и понижавајућим битисањем у амбијенту српске апсолутистичке владавине. Нема побуне против тога, него поданици кажу: -Ћути и трпи! Зашто је и докле ће да буде тако? Борио се српски народ и изгинуо у три стравична рата у 20. веку. И после сва три задесило га је оно пророчанство војводе Мишића да нема рата којег српски сељак не може добити а српски политичар неће изгубити! Српски писац Добрица Ћосић је ту Мишићеву максиму варирао да су Срби победници у рату а губитници у миру. Последице губитничке владавине српских вођа потомство храбрих ратника осећа у свом бићу и при крају друге деценије 21. века. Без изгледа да се стање поправи у догледно време.

            Главни је разлог оваквом стању ствари у српском друштву што се у њему никада није развила демократија. Непросвећени народ је гајио обожавање култа вође. То нам је у аманет оставио описано у сатири Вођа Радоје Домановић. У актуелној српској стварности научници су доказали да око 20 одсто, дакле петина бирача, гласа за сваку власт. То је довољно да у лажираним изборима тиранска власт траје и опстаје. Српска интелигенција је поданичка, поткупљена од власти, подељена и презире свој народ, што је још Вук Караџић запазио. Апсолутистичка власт не дозвољава да се опозиција развије, разбија је путем својих инсајдера у њиховим редовима и поткупљује. Надасве су сурове репресалије власти, према било каквом протесту својих грађана, кључна препрека демократском друштвеном преображају у српском друштву. Нема нам, дакле, друге него ћути и трпи!

            Милан Ливада

КРАЈИШНИЦИ У СЕЋАЊУ САМИ СА СВОЈИМ БОЛОМ

291. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 18.12.2018.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

           

КРАЈИШНИЦИ У СЕЋАЊУ САМИ СА СВОЈИМ БОЛОМ

            Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 291.

Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.

            У недељи од 10. до 16. децембра 2018. г. забележили смо како су Крајишници у сећању на Дан и славу Републике Српске Крајине Никољдан, када је 1991. године проглашена та њихова држава и њен Устав, били сами са својим болом. Десило се то 15. децембра на Четвртом Свесрпском крајишком сабору у Новом Саду који баштини културу сећања на исконски завичај. Зимско невреме и снег спречили су многе да дођу на Сабор. Ипак се окупило око 500 поштовалаца своје незаборавне завичајне Крајине и око 150 извођача програма. Дошао је и пун аутобус наших Крајишника из Бањалуке, оних који су после прогона остали да живе у Републици Српској. Није било представника из државних и политичких институција Републике, Покрајине и Града, као ни телевизије, што је оставило утисак да нас уопште не уважавају. Били смо сами са својим болом, због историјског понижења које ничим нисмо заслужили и што смо и у рату издани. На такав однос пожалио се и представник из Бањалуке да и код њих нико из државне и политичке сфере не долази. Као да нам наши сународници хоће и сећање да узму, очекују да се одрекнемо сами себе и да нам затру свако достојанство!  

            За ову манифестацију под називом Дани Српске Крајине у Српској Атини 2018, која постаје традиционална, све комплименте заслужује Удружење Отаџбински покрет и његов челник Драгомир Лалић. Са чудесном енергијом и вољом истрајава у напорима да на овом облику културе сећања окупи сва удружења Срба Крајишника, да баштине успомене на нашу Крајину и створе чврсту и способну организацију, која би за неко будуће време, у крајњој истанци, припремала повратак потомака у привремено изгубљени завичај. О томе је управо беседио и један угледни академик позивајући све присутне да окупљају младе, да им преносе љубав према завичају отаца и дедова. Зашто се у овом погледу не би угледали на Јевреје који су се у егзилу две хиљаде  година поздрављали: " Видимо се у Израелу!"

            Најзначајнијим успехом овогодишњег Крајишког сабора може се сматрати округли сто о улози и значају Крајишког одбора Матице српске. На упорно инсистирање Драгомира Лалића председник Матице српске Драган Станић је још у јесен прошле године предложио Управном одбору ове најстарије културне институције у Срба да оснује Крајишки одбор. Тада је за његовог председника именован проф. др Душан Иванић из Београда, пореклом наш Крајишник. На жалост, Крајишки одбор се није ни конституисао, ни направио програм активности, вероватно због неизвесног финансирања, јер то треба да омогући држава, а она је чак у два наврата пуне две године ускратила Матици финансирање израде највеће српске вредности Српске енциклопедије. Станић је био задовољан оним што је чуо на округлом столу, оценио је предлоге учесника као инспиративне и најавио већи ангажман да покрене ангажман Крајишког одбора МС.

            Милан Ливада

           

СЕТИЛИ СЕ КРАЈИШНИЦИ ДА ЈЕ ОВО МРКАЉЕВА ГОДИНА

290. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 11.12.2018.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

           

СЕТИЛИ СЕ КРАЈИШНИЦИ ДА ЈЕ ОВО МРКАЉЕВА ГОДИНА

            Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 290.

Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.

            У недељи од 03. до 09. децембра 2018. године забележили смо како су се Крајишници на крају сетили да је ово Мркаљева  година. Необична је околност да се у 2018., стекну два кључна датума у животу тако знамените личности какав је био Сава Мркаљ: 235 година од рођења у Горњој Крајини, у Сјеничаку 1783. и 185 година од упокојења у Бечу. Два завичајна удружења “Далмација” у Суботици и “Сава Мркаљ” у Новом Саду солидно су обележили Мркаљеву годину.

            Далматинци у Суботици, заједно са Србским културним центром “Ћирилица” из Београда, приредили су изложбу под називом Година Саве Мркаља. Секретар завичајаца мр Милорад Кураица је на отварању изложбе подсетио на кобни српски заборав Саве Мркаља, чије је дело знано само у ужим стручним круговима. Поента је у његовој беседи: - Иако, нажалост, никада званично и службено, Мркаљ спада у најзнаменитије Србе свих времена, прије свега по томе што је успио да на само 18 страна текста (“Сало дебелога јера либо азбукопротрес”), уз двије стране предговора, изложи проблем и нађе рјешење за изузетно замршена питања српске азбуке и да то крунише, прије сусрета са Вуком, закључком: “Од данас све наше правописје под ово долази начело: ПИШИ КАО ШТО ГОВОРИШ.”

            Заслуга је Кураице још што је од Матице српске у Новом Саду откупио цео преостали тираж Мркаљевог знаменитог дела Сало дебелога јера либо азбукопротрес и то поделио посетиоцима изложбе. Тим фототипским издањем, што значи у истом облику као и 1810. године када се појавило у Будиму, у данашњој Мађарској, Матица је 2010. обележила   200. годишњицу од појаве Мркаљевог дела. Уз то посебан значај има поговор уредника издања академика Александра Младеновића који је Мркаља означио као првог модерног реформатора српске ћирилице. Тиме је остварена пуна рехабилитација лика и дела Саве Мркаља.

            Кордунаши у Новом Саду организовали су трибину Олуја у српској књижевности. Познати ствараоци учесници на трибини, сви крајишког порекла и са докторским титулама: проф. емеритус др Душан Иванић, проф. др Славица Гароња Радованац, др Милан Мицић и др Светлана Шеатовић позвали су организаторе ове трибгине и свих будућих сличних научних скупова да се библијским егзодусом замени коришћење непријатељске терминологије ливовања над падом Крајине. Показало се у радовима учес-ника трибине да је и у нашем крајишком историјском удесу једино књижевност верно приказала тај библијски егзодус. Рекли су да се већ може говорити о крајишком              роману и позвали да се  оваква активност настави.

            Милан Ливада

КРАЈИШНИЦИ НАЈВЕЋЕ ЖРТВЕ ЈУГОСЛОВЕНСТВА

289. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 04.12.2018.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

           

КРАЈИШНИЦИ НАЈВЕЋЕ ЖРТВЕ ЈУГОСЛОВЕНСТВА

            Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 289.

Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.

            У недељи од 26. новембра до 02. децембра 2018. године забележили смо како су Крајишници били највеће жртве југословенства, чије последице и данас носимо. Овај осврт правимо поводом обележавања стогодишњице од 01. децембра 1918. године када је створена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Не могу да почнем ову причу без подсећања на мишљење славног српског војводе Живојина Мишића, казану пред овај историјски догађај. У само једној реченици дефинисао је читав век српске националне, државне и политичке несреће којој још не видимо краја. Та његова пророчанска реченица гласи: "Нема тог рата који српски сељак не може добити а који српски политичар неће изгубити". Записано је још да је Мишић упозоравао краља Александра да не иде у заједничку државу са Хрватима. То му је говорио и мађарски владар гроф Тиса. Међутим, нови владар нове државе, понет ко зна чиме, прокламовао је братство и јединство, југословенство и шта све не, да би задовољио оне који су га 1934. године убили.

            Кад се данас Крајишници као избеглице у сопственој земљи сећају тих датума свесни су да су своји на своме, овде у Србији, јер су за њено ослобођење у Првом светском рату дали немерљив допринос. Већ је на самом почетку Великог рата, у победоносној Церској битки учествовало око четири хиљаде младих крајишких сељака, пребеглих у Српску војску из непријатељске Аустроугарске, чији су грађани били. Бежали су силом мобилисани Крајишници из редова агресорске аустроугарске војске са фронтова и дошли на Солунски фронт. Посебно су родољубље и високи национални осећај исказали наши крајишки печалбари, који су из америчког сна дошли да изгину за Србију, у којој пре тога никад нису били. Све те ратне добровољце из редова српског крајишког народа српска команда је трошила на најтежим ратиштима Солунског фронта, какви су били Кајмакчалан, Ветерник и друга. Дошли су у рат као српски патриоти, а сврстали су их у Прву југословенску дивизију и њихов допринос победи доделили Хрватској. Уместо признања било је и других неправди према српским ратним добровољцима.

            У Југославији су Крајишници били највеће жртве те заједничке државе. У Скупштини у Београду Црногорац је убио Хрвата, а цех смо платили ми. Два стравична геноцида су нас трајно избрисала из тог крајишког простора. Притиску је изложен и онај остатак остатака Срба тамо. Те државе нема већ три деценије и ми је највише по злу памтимо. Пошто у Србији немамо изграђену културу сећања, вређа нас рецимо кад са телевизије оду тамо и поводом ових датума снимају причу наших непријатеља, а не чује се наравно ниједна прича жртвованог крајишког народа. Таквом односу доприноси и аутошовинизам крајишких самопроглашених представника који су се  својски ангажовали на самопорицању српске крајишке самобитности.

            Милан Ливада

ПРИЧА У КОЈОЈ НАС НЕМА?!

288. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 27.11.2018.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

           

ПРИЧА У КОЈОЈ НАС НЕМА?!

            Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 287.

Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.

                У недељи од 19. до 25. новембра 2018. године забележили смо причу у којој нас нема?! Просто се овом хроничару наметнуо овакав наслов после дводневне прославе сто-годишњице присаједињења Војводине Краљевини Србији. Ради се о сећању на 25. новем-бар 1918. године када је у Новом Саду одржана Велика Народна Скупштина која је донела историјску одлуку да се Банат, Бачка и Барања издвоје из Аустроугарске и непосредно прикључе матици. За ову хронику, која се емитује на таласима Радија Фрушка гора у Руми, значајно је нагласити да је Срем дан раније, дакле 24. новембра 1918., баш у Руми донео одлуку да се издваја из црно-жуте монархије и прикључује матици Србији. Било је то само две недеље после потписивања капитулације Немачке и Аустроугарске у Паризу и уласка јединица Српске победничке војске у војвођанске градове.

            Први пут је овај догађај обележен на највишем државном нивоу. Цео државни врх Србије био је 25. новембра у Новом Саду. Главни догађаји су били отварање Музеја при-саједињења и откривање споменика краљу Петру I. У говорима државних званичника величана је борбеност и победа Српске војске у Првом светском рату. Тиме је Србији при-пало почасно место међу државама победницама. Ослобођен је цео простор на којем је живео српски народ. Освојена слобода омогућила је први пут у историји ових простора да сви Срби буду у једној држави. По територији на којој се простирала, по броју становника и другим државним обележјима новостворена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца била је међу десет првих у Европи.

            У познатом српском маниру једино није било приче о војницима, а поготово о српским ратним добровољцима, који су у небројеним ратним биткама, надчовечанским напорима и сопственим жртвовањем донели Србији слободу и уједињење. Ни у прошлости, ни данас, српски владари се никад нису са дужним пијететом односили према снажном националном и државном осећању, пре свих српских сељака, било да су из матице или дијаспоре. Колико је само наших сељака Крајишника, из непријатељске и агресорске Аустроугарске,  још од Церске битке, пребегло у Српску војску. А шта тек рећи о Србима Крајишницима, печалбарима у Америци, који су остављали добар посао и миран живот и дошли да изгину на Солунском фронту, Кајмакчалану, Ветернику и другим ратиштима. Њихово жртвовање и допринос српској победи се не спомиње. То је истинске истраживаче и писце са крајишког простора навело на закључак да се српски крајишки народ третира као национални вишак, који не заслужује пажњу.

            Милан Ливада

БРИГА ДРЖАВУ ШТО ЈОЈ НАРОД СТРАДА (2)!

287. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 20.11.2018.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

           

БРИГА ДРЖАВУ ШТО ЈОЈ НАРОД СТРАДА (2)!

            Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 287.

Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.

            У недељи од 12. до 18. новембра 2018. године забележили смо: како Срби духовно осећају и доживљавају сопствене корене битисања. Повод је за овај осврт висока гледаност серије Корени на РТС, рађене по роману Добрице Ћосића истоименог наслова. Том хвали-сању недостаје податак, који није лако утврдити: колико је младих међу тв гледаоцима?! Кад би се и то знало онда би се лакше могло тврдити да српски народ непогрешиво, у души, осећа своју самобитност и припадност сфери православља. Зато га тако масовно привлаче екранизоване теме из сопствене прошлости и духовности. Аутор овог осврта то повезује са актуелном атмосфером у српском друштву, у којој доминира обележавање сто-годишњице од завршетка Првог светског рата. У том комплексу сећања иритира, пре свих нас потомке тешко страдалих, што се уопште не спомиње српски народ као главни актер проклетога рата, обични Срби, сељаци и печалбари из Америке, наши Крајишници, који су својим добровољним жртвовањем Србију сврстали међу земље победнице. Такво понаша-ње намеће мучан закључак - брига државу што јој народ страда!   

            Није то ништа ново у тегобној српској историји. Још је Вук Стефановић Караџић у чувеном спису Срби сви и свуда, написаном 1836. године, указао да се српски виши слојеви стиде свога народа, а понизно се односе према аустроугарским властодршцима. Такође, ни Срби школовани на Западу, нису антиципирали негаторство њихових стратега, који су Словене, а посебно Србе, дисквалификовали одредницом да су неисторијски народи. Велики руски писац Достојевски, негде у исто доба када и Вук, написао је да су српске власти окренуте Западу, а народ Русима. Српски народ исконски осећа, а поготово из ратног искуства добро зна, ко му је пријатељ, а ко непријатељ од којег је увек страдао.  Срби уопште нису изградили културу сећања на сопствене жртве, нимало као рецимо Јевреји. Зато имамо ситуацију да нам се, и на стогодишњицу, понавља заборав на најбољи део нације, изгинуо у великом броју на бојном пољу. А заборав је варварство!

            Милан Ливада  

БРИГА ДРЖАВУ ШТО ЈОЈ НАРОД СТРАДА!

286. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 06.11.2018.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

           

БРИГА ДРЖАВУ ШТО ЈОЈ НАРОД СТРАДА!

            Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 286.

Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.

            У недељи од 29. октобра до 04. новембра 2018. године забележили смо: како Срби обележавају стогодишњицу од завршетка Великог рата? То је био историјски догађај после којег су се сви Срби, са балканског и средњеевропског простора, први пут нашли у заједничкој држави - првој Југославији. Скупо је плаћено то уједињење - страдало је безмало милион и по војника и становништва Србије. За Србе Крајишнике који су, као ратни добровољци из Аустроугарске  монархије и Америке, самоиницијативно или организовано дошли на Солунски фронт, никада није изведена потпуна процена броја учесника и броја страдалих. Овај новинар се овом тематиком бави дуже од три деценије. У једној тв емисији питао сам историчара Поповића, који је у својим списима забележио више од 30 хиљада учесника српских ратних добровољаца: Зашто Србија није обавила  потпунији попис ратних добровољаца, без којих сигурно не би извојевала победу? Добио сам потпуно нихилистички одговор: Па шта ће  нам више, доста је и то што смо урадили? Нису се српски историчари и владари угледали на Иву Андрића, јединог нобеловца српског рода, за којег је жртва била светиња. Српске владаре никад нису занимале ни војничке, ни цивилне жртве рата. Зар нам о томе најверније сведочанство није оставио лекар и писац Лаза Лазаревић. Он је био лекар неком од владара у српско-турским ратовима. У запису Све ће то народ позлатити, што је моја генерација имала за школску лектиру, државу није брига за војника који је у рату остао без једне ноге. И тако то траје од Лазиних до наших дана - брига државу што јој народ страда!

            А ових дана, када се званичници са највишег државног врха оглашавају и вреднују неке резултате Првог светског рата, онда бесмислено нагласе, рецимо, њихов актуелни став да Србија више неће ратовати. Може то да асоцира да ни пре сто година није требала да иде у рат и да доживи онакву стравичну голготу! Накнадна памет и разметљивост њоме јесте одлика свих српских владара. Они знају како је требало поступати и решавати проблеме у прошлости, али не знају како треба паметно урадити оно што је њихова надлежност! Зато су за све увек криви они претходни са владајућег трона, никако они. Па није 1914. године Србија, после два балканска рата, хтела у нови, већи светски ратни сукоб, него је све покушала да то избегне. Рат су изазвали ондашњи агресивни челници оних европских држава које на обележавање стогодишњице његовог завршетка позивају Косово и тиме понижавају и ондашњу победничку, али и актуелну Србију. Не би они могли да тако цинично поступају, да пре три деценије домаћи владари у спрези с њима, нису брутално разорили Југославију. Отада самостална Србија, мада то није тако кратак период, никако не успева да нађе саму себе и да достојанствено чуве и јача сопствене националне  и државне вредности!

            Милан Ливада

ЗАШТО СРБИ НЕ СЛЕДЕ ЈЕВРЕЈЕ У КУЛТУРИ СЕЋАЊА НА ЖРТВЕ ЗЛОЧИНА?!

285. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 30.10.2018.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

           

ЗАШТО СРБИ НЕ СЛЕДЕ  ЈЕВРЕЈЕ

 У КУЛТУРИ СЕЋАЊА НА ЖРТВЕ ЗЛОЧИНА?!

            Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 285.

Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.

            У недељи од 22. до 28. октобра 2018. године забележили смо: зашто Срби не следе Јевреје у култури сећања на жртве злочина?! Повод је Награда за посебан допринос у науци 63. Међународног сајма књига у Београду, делу "Јасеновац - Аушвиц Балкана. Усташка империја окрутности", аутора проф. др Гидеона Грајфа, историчара, најпознатиј-ег светског експерта за Аушвиц и холокауст.  Добитник награде је изјавио да је то призна-ње Међународној групи историчара Гx7, који улажу огромне напоре да у својој мисији очувају историјске чињенице о логору смрти Јасеновац у колектиавној свести човечанства. Признаје др Грајф да су историјске књиге, нажалост, понекад доступне веома уском кругу научне јавности. Стога је важно, сугерише он, да се снимају филмови на основу сведочења преживелих, да се објављују текстови и фотографије, зато што један снимак или једна секвенца филма може да замени 10.000 речи. Додаје да је његова књига глас против нео-фашизма, неоусташтва и других екстремних, нечовечних идеологија.

            Аутор наводи да су му јеврејске заједнице из Србије много помогле у прикупљању документације, али не спомену да су му помагале и српске институције, органи, удружења грађана или појединци. А у Јасеновцу је страдало највише Срба. Наравно да нису,  јер Срби једноставно не гаје културу сећања на своје жртве злочина. Никако да се бар донекле угледају на Јевреје, мада је чак и патријарх српски позивао да се у поштовању жртава угледамо на њихов ангажман у тој сфери. То посебно тешко погађа све нас, пореклом са српског крајишког простора, на којем је најмонструозније злочине починио хрватски усташки режим. Кад морају да се изјасне око Јасеновца и геноцида српски званичници то тако увијено чине, да делује као да се извињавају што им функција налаже да тако нешто кажу.

            У Србији не подржавају ни свога човека, сада британског држављанина, проф. др Србољуба Живановића, који је Јасеновац истраживао још 1964. године. Сада у Лондону води Међународну комисију за истину о Јасеновцу, састављену од стручњака са свих континената, у којој нема ни Срба ни Хрвата. Та Комисија је утврдила да су у Јасеновачком систему хрватских логора смрти  Хрвати ублили 700.000 Срба, 23.000 Јевреја и 80.000 Рома. У својој најновијој књизи "Хрватски геноцид против Срба, Јевреја и Рома", која је представљена и у Новом Саду, Живановић је указао на забрињавајућу појаву. До сада је написано преко две хиљаде књига и радова о тим злочинима, али су све те књиге повучене из библиотека и књижара и уништене. Српске власти се понашају незаинтересовано, каже Живановић, а неки од највиших државних званичника није хтео ни да га прими. Други су обећали, а нису ништа урадили. Не поштују Срби своје жртве!

                        Милан Ливада

КОРДУНАШКО КЊИЖЕВНО ВЕЧЕ ОБОЈЕНО СЕНТИМЕНТОМ

284. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 23.10.2018.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

           

КОРДУНАШКО КЊИЖЕВНО ВЕЧЕ ОБОЈЕНО СЕНТИМЕНТОМ

            Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 284.

Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.

            У недељи од 15. до 21. октобра 2018. године забележили смо кордунашко књижевно вече снажно обојено сентиментом. То је феномен осећајности младих људи, који су чини-ли већину на овом културном догађају, а који су вршњаци трагичног прогона из завичаја њихових родитеља пре 23 године. Све је достојанствено протекло, уз очигледну тугу у души свих присутних, али без иједне политичке дисквалификације или било каквог испада и осуде виновника њихове несреће.

            Догађај са којег је овај хроничар понео горе истакнути утисак десио се 18. октобра у Градској библиотеци у Новом Саду. Завичајно удружење "Сава Мркаљ", као издавач, организовало је представљање збирке песама Испод пепела, аутора Бошкс М. Бућана. Сам наслов метафорички казује да се ради о спаљеном завичају, још конкретније о нашем Кордуну, на којем су остали само темељи родних кућа. Песнички су снови да ће се вратити, некада било кад, па ће на тим темељима изградити нове куће. Рецензент проф. др Никола Страјнић бележи да је реч о пројекту заснованом на безавичајности и раздомљености, који се у Бућановој књизи "показуује час као лична судбина пјесникова, час као свеопшти статус бића." Издвајамо неколико стихова Бошка Бућана који сведоче о тој осећајности за изгубљеним завичајем. Тако у песми Изгубљено вријеме песник каже: Истиче животна снага,/ А ја под туђим сљеменом;/ Немирна душа још трага/ За изгубљеним временом. У првој строфи песме Историја Бућан пева: Цеста од бијелог камена,/ Скривена у јатак-гори,/ Поред ње кула стамена, Болну истину збори. Ево шта  пише у првој строфи песме Код: Сеобе висе о клину;/ Опет се на пут спрема род./ Не тражимо ми даљину,/ Такав нам је генетски код. Неку наду у повратак песник казује у првој строфи песме Искра наде: Срушена кућа у трави лежи,/ И моја дјеца за њу се моле:/ Зима је стигла, напољу сњежи,/ У мени трају дани што боле.

            Бућан је књигу посветио Сави Мркаљу, генијалном реформатору српске азбуке, поводом 235 година од рођења и 185 година од његове смрти. У другој и трећој строфи песме Мученик, прве у збирци Испод пепела, посвећене Сави Мркаљу, Бућан најављује његово генијално дело: Сан је за њега најбоља јава,/ Одсањан у бајти крај границе;/ Слабашно тијело, а моћна глава,/ Винуће га до звијезде Данице./   Пламени језик вериге лиже,/ Чује се само шкрипање пера;/ Сунце се споро над воћар диже,/ Смијеши се "Сало дебелог јера."

            Све у свему било је то искрено сећање и поштовање наших Кордунаша на великана Саву Мркаља, којег је српски крајишки род подарио српском националном корпусу. Такође је достојанствено и сетно обележена сопствена избегличка трагедија.

            Милан Ливада

ПРВУ ПОБЕДУ НА СОЛУНСКОМ ФРОНТУ ОСТВАРИЛИ ДОБРОВОЉЦИ

283. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 16.10.2018.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

           

ПРВУ ПОБЕДУ НА СОЛУНСКОМ ФРОНТУ ОСТВАРИЛИ ДОБРОВОЉЦИ

            Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 283.

Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.

            У недељи од 08. до 14. октобра 2018. године забележили смо, поводом стогодиш-њице од победе у Великом рату, како су Србо-Американци као добровољци остварили прву победу на Солунском фронту. У ствари, настављамо да у овој нашој хроници под-сећамо на допринос Крајишника и Војвођана победама Српске војске у Првом светском рату. Зашто то чинимо? Па, зато што они који би то по природи ствари, дакле државни врх, требали да чине, наше претке не спомињу. Извор нам је за ову тему књига др Милана Мицића: Американци српски добровољци из САД (1914-1918).

            Повлачење Српске војске, државног руководства и народа у јесен и зиму 1915. године преко Албаније, добровољци из Америке су прешли као војници Добровољачког одреда мајора Војина Поповића - војводе Вука, елитне јединице зване легија смрти. У анализи на Крфу 05. априла 1916. године наведено је да су међу 1.894 борца овог одреда њих 183 сврстани у категорију "добровољци, аустријски поданици који су дошли из Америке."

            У другим добровољачким одредима, пре албанске голготе, у страшним борбама против Бугара у јесен 1915. године, на простору Власине, изгинула су 292 добровољца пристигла из Русије. У чети од 60 Херцеговаца из Америке, остало је само пет шест.

            Прва српска јединица која је ступила у борбе на Солунском фронту против бугарских трупа био је одред војводе Вука 17. августа 1916. године, када је почела бугарска офанзива. Та војна јединица је водила тешке одбрамбене борбе до 28. августа 1916.  У Горничевској бици 12-16. септембра 1916. учествовао је Добровољачки одред и допринео првој српској победи на Солунском фронту.

            Најтеже борбе Добровољачки одред је 1916. водио на Кајмакчалану. Претрпео је катастрофалне губитке, док је 30. септембра те године Кајмакчалан освојен. Међутим, на његовим крилним висовима остали су чврсто утврђени бугарски положаји. На њиховом освајању Добровољачки одред је 02. октобра 1916. године за пола сата имао 180 мртвих и 250 рањених добровољаца. После освајања Кајмакчалана, одред војводе Вука у саставу Дринске дивизије наставио је гоњење непријатеља у периоду од 03. октобра до 16. новем-бра 1916. године. У борбама око Грунишког виса од 16. новембра до 07. децембра Добро-вољачки  одред је претрпео тешке губитке, а 29. новембра 1916. погинуо је и сам коман-дант Војин Поповић - војвода Вук, после чега је одред расформиран. Намерно је жртвован Вук и добровољци, показала су каснија истраживања, јер је следио обрачун краља Александра са Аписом, који је осуђен и стрељан у Солунском процесу. Међусрпски обра-чуни нису изостали ни у најтежим условима, док су добровољци "трошени" на најтежим ратним задацима...

            Милан Ливада

АМЕРИЧКИ ДОБРОВОЉЦИ ОД ПОЧЕТКА РАТА ТАМО ГДЕ ЈЕ НАЈТЕЖЕ

282. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 09.10.2018.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

           

АМЕРИЧКИ ДОБРОВОЉЦИ ОД ПОЧЕТКА РАТА ТАМО ГДЕ ЈЕ НАЈТЕЖЕ

            Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 282.

Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.

            У недељи од 01. до 07. октобра 2018. године забележили смо, поводом стогодиш-њице од победе у Великом рату, како су Американце - српске добровољаца из САД од почетка рата слали на најтеже положаје. У ствари, већ у првој години Првог светског рата 1914-ој, Срби печалбари из Аустроугарске су се самоиницијативно, у мањим групама, "о свом трошку" или најчешће о трошку српских соколских организација у САД, кретали ка Србији да би се као добровољци укључили у борбе. Београдска Политика објавила је 27. јула 1914. године на насловној страни чланак "Преко мора" да је "из Њујорка кренуло паробродима `Звезда` и `Европа` пет хиљада Срба и Хрвата који хитају као добровољци у Србију. Од Бордоа они ће наставити пут преко Француске и Италије до Барија, где  ће их сачекати грчки брод за Солун. Универзитетски професор, мисионар, Михајло Пупин даје са своје стране новчану помоћ свим борцима који немају средства за пут."

            Иако је услед ратнопропагандних потреба број људи  који су долазили у добровољ-це у Србији увећан, као и присуство већег броја Хрвата, евидентна је чињеница да су током 1914. године веће групе Срба добровољаца кренуле из САД у Србију...- пише др Милан Мицић у књизи Американци - српски добровољци из САД (1914-1918), која нам извор за подсећање на то родољубље. Већ у првим ратним операцијама Српске војске у лето 1914, појавили су се самоиницијативно српски добровољци из САД. Тада је Анто Дедијер довео из Херцеговине 40 добровољаца, који су изгинули на Колубари и Руднику. Средином новембра 1914, у првом дану борбе, у Јадарском четничком одреду од 27 српских добровољаца из САД, погинуло је 23, а двојица су била рањена. Велики губици су били последица војничког и ратног неискуства и улазак у најтеже борбе без обуке. На сличан начин је прве ратне године у четничким одредима изгинула већина Американаца. Следеће ратне 1915. године придошли Србо-Американци су сврстани у Добровољачки одред Војина Поповића - војводе Вука, јачине од око 1.000 људи. О храбрости ових ратника испредале су се бројне легенде. Ишли су на најтежа ратишта.

            Било је више добровољачких одреда од пристиглих Американаца и добровољаца са других страна света. У Ужицу је одред бројао 900 војника од момака из Босне и 60 из САД. Добровољачки батаљон у Чемернику је настао од хиљаду Крајишника и Војвођана који су допловили Дунавом из Русије... Ово су само неки примери који јасно показују да су Срби из дијспоре са свих страна света, већ у прве две ратне године, пре Албанске голготе, долазили и сврстани у добровољачке одреде бранили Србију од агресора.

            Милан Ливада   

СПОМЕНИК СОЛУНСКИМ ДОБРОВОЉЦИМА У ВЕТЕРНИКУ

281. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 02.10.2018.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

           

СПОМЕНИК СОЛУНСКИМ ДОБРОВОЉЦИМА У ВЕТЕРНИКУ

            Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 281.

Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.

            У недељи од 24. до 30. септембра 2018. године забележили смо, поводом стогодиш-њице од победе у Великом рату, вредан гест поштовања и захвалности заслужним прецима ратницима. У Ветернику, предграђу Новога Сада, откривен је 30. септембра велелепан  споменик оснивачима овога насеља, иначе солунским ратним добровољцима. Споменик је постављен у сред кружног тока главне, веома прометне саобраћајнице. На његовом је врху фигура српског војника из Првог светског рата у људској величини. Главни текст на споменику гласи: У част српском добровољцу у Великом рату 1914-1918.; Ветерник 1918-2018. године. Пратећа манифестација овог значајног сећања је била Војничка пасуљијада. Поред војника, више група грађана је у казанима кувала чувени, укусни војнички пасуљ и частила масу окупљеног света. Пасуљијаде трају овде годинама, али никад није била таква посета, нарочито младих, што је похвално и сведочи да поштују ратни допринос својих предака ослобођењу Србије.

            У неколико кратких, пригодних говора, међу којима је по рангу био највиши наступ новосадског градоначелника Милоша Вучевића, у најопштијим подацима су саопштене патриотске вредности и јунаштво Српске војске, и добровољаца у њој, у Великом рату. Чини се да би овакве историјске јубилеје, јер стогодишњица је највећи међу њима, ваљало користити да се потпуније и историјски компллексније говори о њима. Тако уопште није речено, а када ће ако не овом приликом, да је насеље настало на голој ледини, између Футога и Новога Сада 1918. године. Ту су земљу, за ратне  заслуге, добили слепи српски ратни добровољци, махом наши Крајишници. Ослепили су у рововима на Ветернику, пла-нини у Македонији, када су их Бугари гађали бојним отровима. Своје ново, мало станиште у Бачкој назвали су Ветерник, где су изградили 35 кућа. Не споменути њих на стогодиш-њицу њиховог страдања и оснивања села големи је пропуст.

            Данас Ветерник има више од тридесет хиљада становника и спојио је Нови Сад са Футогом. Нашле су овде уточиште бројне српске крајишке избеглице из последњег рата у 20. веку, када су насилно прогнане из Хрватске. Најављено је да ће у Ветернику и Футогу, у наредне две године, бити изграђене две вишеспратнице, са близу 400 станова, за те избеглице. То финансирају, зачудо, оне европске државе, које су помагале Хрватску у грађанском рату `91. до 95`. да порази Републику Српску Крајину. Каква грозна историјска вертикала у ратном страдању српског крајишког народа! На крају друге деценије 20. века у Ветернику су збринути тешко повређени Солунци, пореклом Крајишници. Сто година касније, при крају друге деценије 21. века, у Ветернику збрињавају прогнане Крајишнике са вековних огњишта. Докле ли ће само да нас прати таква злехуда судбина?!

            Милан Ливада

Прочитај нови 43. број Гласа

Кликни на страницу 43. број и прелистај најновији број Гласа Крајине у Војводини,
за раздобље јул-август 2018.

Пријатно читање!

Редакција

КАКО СУ КРАЈИШНИЦИ ПОСТАЛИ АМЕРИКАНЦИ

280. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 25.09.2018.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

           

КАКО СУ  КРАЈИШНИЦИ ПОСТАЛИ АМЕРИКАНЦИ

            Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 280.

Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.

            У недељи од 17. до 23. септембра 2018. године забележили смо, поводом стогодиш-њице од победе у Великом рату, како су наши Крајишници постали Американци, и као такви долазили на Солунски фронт. Преносимо о томе најзанимљивије фрагменте из књиге др Милана Мицића Американци - српски добровољци из САД (1914 - 1918).

            Велике сеобе Европљана у Сједињене Америчке Државе (САД) трајале су од 1815. до 1930. године, дакле знатно дуже од целог једног века. У том периоду око педесет милиона припадника свих нација на Старом континенту трајно је миграцијом у САД променило своју личну судбину и свој идентитетски код. Крајем 19. века почело је масов-но исељавање из Источне и Јужне Европе, односно из Италије, Аустроугарске и Русије. Покрет српског становништва из Аустроугарске ка САД био је део покрета који је захват-ио Далмацију, Лику, Банију, Кордун, Херцеговину, делове Босне, Банат, Бачку, Срем, Барању, Славонију и Боку Которску.

            Прекобројна популација и вишак радне снаге, хронична полуглад која је владала у динарским крајевима, идеја материјалног стицања и могућности друштвеног успеха у САД покретали су људе у сеобу. Са простора између Јадрана, Алпа и Подунавља за четири деценије (1880-1914) око пет милиона људи је отишло у САД. Година највећег усељавања из Хабсбуршке монархије била је 1907. када је у САД отишло 338.507 грађана. Само из Торонталске жупаније (Банат) за непуне две године (1904-1906) иселило се 29.832 лица. За српске младиће из Аустроугарске то је био први излазак из њихових села у којима се живе-ло у стању дуге историјске и културне статике. Путовање прекоокеанским бродом, у тре-ћој класи, на бескрајном океану, у непознато, био је први  и дубоки стрес за једва писмене младиће. Долазак у САД, боравак на острву Елис Ајленд, где су дочекивани милиони евро-пских миграната и путовање до одредишта негде у унутрашњости САД, где су их чекали браћа или рођаци, био је радикалан улазак печалбара у сасвим непознат свет о којем су у родном крају колале најчудније приче. Срби су радили најтеже послове: у угљенокопима у Пенсилванији и Охају, у рудокопима у Мичигену, Минесоти, Монтани, Аризони, Ајдаху,  Вајомингу, Невади; у кланицама у Чикагу, Канзас Ситију, Сент Луису, на сечи шуме у Ајдаху, Орегону и Вашингтону, у ресторанима и рудницима Калифорније, на испирању злата у Аљасци... Од 1903. године Срби у САД су постали јака миграциона струја, а до почетка Првог светског рата населило се 40.000 Срба аустроугарских држављана.

            Таман су се скућили, добро зарађивали, јер је америчка индустрија радила за зараћене стране, а уследио је зов окупиране Србије  да дођу у помоћ Српској војсци избеглој на Крф. Млади Крајишници, сада Србо-Американци, који никад у Србији нису били, вођени националним осећањем, остављају америчко благостање и долазе у Велики рат, из којег се већина није вратила. Без њих не би било Србије међу победницима.

            Милан Ливада

КРАЈИШКИ АМЕРИКАНЦИ НАЈБРОЈНИЈИ СОЛУНЦИ

279. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 18.09.2018.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

КРАЈИШКИ АМЕРИКАНЦИ НАЈБРОЈНИЈИ СОЛУНЦИ

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 279.
Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.
У недељи од 10. до 16. септембра 2018. године забележили смо стогодишњицу од пробоја Солунског фронта. Тачно је сто година од историјског датума 14. септембра 1918., када је Српска војска, из прогонства са Крфа, кренула у завршне операције за окончање Првог светског рата. У првим борбеним редовима били су наши Крајишници, махом печалбари у Америци, који су као српски ратни добровољци дошли у помоћ Србији. Њих су српски команданти трошили на најтежим ратним задацима. Масовно су изгинули на Кајмакчалану и другим ратиштима, јер нису имали баш никаквог ратног искуства, а обука коју су прошли била је краткотрајна и недовољна да стекну битна знања за такав рат. Ову околност никад и нигде нико није истицао, штавише одмах после Другог светског рата комунистичка власт је удружење српских ратних добровољаца прогласила за профашистичку организацију и забранила јој рад! Зашто је нама Крајишницима ово битно? Па зато да се бар,  на стогодишњицу од Великог рата, каже истина о тим младим часним људима. Јер, сведоци смо да се ни о паду наше Крајине не говори истина. Да ли ће се, и у њеном случају, чекати сто година, да се отворено говори пуна истина, како смо брутално прогнани из дела заједничке државе, за коју су наши преци проливали крв и дали животе?! 
За пуну истину, о доприносу српских ратних добровољаца, што се Србија нашла међу државама победницама у Првом светском рату, достојно се залаже актуелни политички делатник, песник, приповедач и историчар др Милан Мицић. Његова плодна  вишедеценијска истраживања добровољачке тематике резултирала су вредном и богатом колекцијом књига из две стваралачке области: историје и литературе. Промоција најновије Мицићеве књиге Американци - српски добровољци из САД (1914 - 1918) одржана је 14. септембра 2018., на стогодишњицу од почетка пробоја Солунског фронта. Сала Архива Града Новог Сада била је препуна, махом младог света, што сведочи о бројности потомства Солунаца на војвођанском простору. Сва та популација крајишког порекла већ добро познаје и поштује Мицићево стваралаштво, на чијем пропагирању ради и Удружење српских ратних добровољаца, потомака и поштовалаца "Обилић". Више говорника о вредности књиге казивали су само комплименте.
За наш угао посматрања битни су подаци да су од 1903. године Срби у САД постали јака миграциона струја. До почетка Великог рата било је насељено  40.000 Срба аустроугарских држављана широм Америке. Одатле су били регрутовани добровољци за Солун, међу којима је био и Мицићев деда Јован. У наредим хроникама пренећемо занимљиве описе живота у нашој Крајини пре сто и више година и мотиве са којима су млади печалбари из Америке дошли у помоћ Србији у рату.

Милан Ливада

НЕВЕСЕЛА ПРИЧА О ПОТОМСТВУ ПРОГНАНИХ КРАЈИШНИКА

278. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 11.09.2018.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

НЕВЕСЕЛА ПРИЧА О ПОТОМСТВУ ПРОГНАНИХ КРАЈИШНИКА

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 277.
Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.
У недељи од 03. до 09. септембра 2018. године забележили смо невеселу причу о потомству прогнаних Крајишника. Ради се о четири девојке: три са академском и једна са медицинском квалификацијом, за које нема посла у звањима за која су образоване. Главна јунакиња наше приче је била бега од три месеца када ју је мајка, у избегличкој колони прогнаних Крајишника августа `95. године, донела у једно војвођанско село. Отац је био негде на фронту, придружио им се касније. Била је одличан ђак, а потом студент на државном буџету. Прва је у генерацији, у 22. години, положила све испите и на Правном факултету у Новом Саду стекла звање дипломиране правнице.
Годину дана трају покушаји да нађе правнички посао. Нема нигде везу, није ни у једној страначкој владајућој групацији, нигде се јавно не објављују конкурси за дипломиране правнике. Зна од колега са студија да се запошљавају они чији су родитељи у познатим фирмама и они који су учлањени у водећу странку на власти... Слично пролази и њена колегиница, такође дипломирана правница. Кад се сретну резигнирано ламентира: -Ето нам наш факултет!? Трећа њихова колегиница запослила се у једној провинцијској војвођанској општини: прима плату од двадесет хиљада динара, а њен шеф са основном школом добија осамдесет хиљада динара.
Шта да ради девојка од 23 године са факултетском дипломом, добијеном показаним знањем на државном факултету, а не путем било какве протекције?! Размишљала је, каже, да пође путем једне њене рођаке. Та је стекла највишу квалификацију за медицинску сестру, на пракси се показала у најбољем светлу и надлежни лекар је хтео да се она запосли. Међутим, под притиском је примљена колегиница која је члан владајуће партије! Револтирана је отишла у Немачку, где је одређено време, за добру зараду, стан и храну била послуга једном старцу, у његовом стану. Међутим, Шваба јој је давао јести само колико и он узима, па је увек била гладна. Вратила се, траже је неки његови рођаци и то само њу хоће, што значи да се добро показала, али се њози баш и не иде поново. Зато се јунакиња наше приче, да не дангуби,  и да сама колико толико заради за егзистенцију, запослила на одређено време, ваљда само на три месеца, у једној немачкој продавници гардеробе за младе у Новом Саду. Како ће јој бити током рада и шта после три месеца - видеће. На првом кораку у живот, да сама зарађује за себе, са факултетским образовањем, доживела је разочарење. То оставља трауму можда и за цео живот. Таква је, на жалост, стварност у земљи Србији и за потомство прогнаног српског крајишког народа.

Милан Ливада