Како англосаксонска историографија криви Србе за Велики рат!

89. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 23.12.2014.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

КАКО АНГЛОСАКСОНСКА ИСТОРИОГРАФИЈА  КРИВИ СРБЕ ЗА ВЕЛИКИ РАТ!

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 89.
 Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.
Треће недељe у децембру, од 15. до 21.12. 2014, у сећању на стогодишњицу од Великог рата, забележили смо у Матици српској 17.12, тумачење проф. др Александра Растовића како савремена англосаксонска историографија криви Србију и Русију за избијање овога рата. Чудно је да има толико историчара у Енглеској и Америци који, ради политичко-пропагандних потреба својих држава, и поред непобитне историјске истине, пишу огавне оптужбе против Србије и Русије. Има много мањи број честитих и правих историчара у тим државама који, на бази историјских и архивских докумената, недвосмислено показују да су неспорни кривци за Велики рат  Немачка и Аустроугарска. 
Чудно је да се ово историјско клеветање Србије јавило још 20. година 20. века, дакле непосредно после завршетка  самог рата. А 90. година истог века, када је почео распад бивше Југославије, кренула је још невероватнија ревизија ондашњих чињеница. Тако се из савремене визуре Гаврило Принцип изједначава са Бин Ладеном, док је Млада Босна равна Алкаиди! Тако енглески квази историчари превиђају да је у њиховој престоници 1915. потписан  Лондонски споразум. То је било несумњиво признање Србији за успехе њене војске у првој години рата. Тај неостварени међудржавни и међународни споразум представљао је велику наду за нас Србе Крајишнике, јер је нудио Србији као победници у рату, да својој држави припоји све просторе на којима су прекодрински Срби били у већини. 
Неразумно је што током ове године, када се спомињала 1914, ни историчари ни државни органи Србије нису истицали овај за нас тако значајан споразум. Још је горе што се српска држава, њени званичници и званичне институције нису супростављале ревизији историјске истине. Већ споменутих 20. година минулог века Србија није публиковала ратна документа која су са сигурношћу побијала лажи са Запада. Зашто?! Па, зато што то више није била Србија, него заједничка држава у којој су биле и земље губитници у рату, које су блокирале да у јавност иде истина! Такође се, данас, не побија ничим бесмислица да су Срби из Рашке написали расистичку доктрину, коју је Хитлер касниј само преписао! Код нас се таква тврдња англосаксонских историчара доживљава као пука измишљотина, коју није вредно ни демантовати. А није баш тако. Прву, најцрњу расистичку теорију још крајем 19. века, дакле много пре Хитлеровог Мај кампфа, заиста је написао аутор чије је порекло старином са Старога Влаха, а то је Рашка. Јесте др Анте Старчевић преверио и у својој црној доктрини за сва зла оптужио своје бивше сународнике захтевом да „тај накот треба побити“, али су то енглески историчари изврнули и окренули против Срба. Те сулуде игре најскупље смо небројеним жртвама платили ми Срби Крајишници. Задатак је званичне Србије да све пропагандне лажи побија. Она то не чини ефикасно, па зато и имамо оволике последице!

Милан Ливада    

Најстарија струковна организација посленика писане речи

88. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 16.12.2014.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

НАЈСТАРИЈА СТРУКОВНА ОРГАНИЗАЦИЈА ПОСЛЕНИКА ПИСАНЕ РЕЧИ 

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 88.
 Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

Друге недељe у децембру, од 08. до 14.12. 2014, у сећању на битне датуме из српске прошлости, забележили смо рефлексије на догађај који се десио пре 110 година. У Сремским Карловцима је у суботу, 13.12.`14. обележена 110. годишњица од оснивања Удружења српских књижевника, новинара и уметника чију традицију, у тој историјској варошици, баштини Актив Друштва новинара Војводине „Змај“ – Удружење књижевника, новинара и уметника. Научно-стручни скуп је одржан у Спомен библиотеци Карловачке гимназије – на истом оном месту где је био и онај пре једног века и једне деценије! Ради се о најстаријој струковној организацији посленика писане речи у Срба – основаној 16.11. 1904. године. Први председник Удружења је био чувени филолог, професор Карловачке гимназије и познати пчелар проф. Јован Живановић. Његов праунук Жарко присуствовао је скупу о коме говоримо. Има још једна занимљивост везана за овај историјски догађај, а тиче се Руме. Један од најмлађих учесника Дарко Париповић је подсетио да је Јован Јовановић Змај, чувени дечји песник, писац, лекар и свестрано ангажовани интелектуалац у фебруару 1904. преузео идеје о овом ангажману од Жарка Миладиновића из Руме. Тај Сремац је био свестрана личност: књижевник, новинар, адвокат... Он је у својој кући 24.11.1918. одржао Скупштину изабраних посланика из Срема који су донели одлуку да њихова делегација сутрадан 25.11.1918. учествује на Великој народној скупштини у Новом Саду и да гласају за директно прикључење Војводине Краљевини Србији. Уколико Војвођани то не изгласају Срем се самостално и директно прикључује Србији. Било би занимљиво истражити да ли се још ико у Руми данас сећа Жарка Миладиновића, тако значајне личности за српску политичку и сваку другу културу.
Дакле, у ондашње доба најстарија српска гимназија, која данас бележи трећи век постојања, је била прави амбијент за окупљање младе српске интелигенције на простору јужне Угарске. Тада је Српски културни центар из Беча пресељен у Сремске Карловце. Грађанска интелигенција је преузела културну политику од Српске православне цркве. Водећа личност у овој активности и свеколиком националном освешћивању Срба у ондашњој Аустроугарској монархији је био Светозар Милетић, пореклом наш Крајишник. Споменули смо само делић онога што су пре више од једног века удружења српских интелектуалаца чинила за свој народ. Питање је сад за наша удружења грађана која ми промовишемо и кроз емисију Завичај: „ Шта све она треба и могу да ураде за излазак из бедне друштвене ситуације у којој се посебно налазе Срби Крајишници?“

Милан Ливада

Две српске скупо плаћене заблуде

87. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 09.12.2014.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

ДВЕ СРПСКЕ СКУПО ПЛАЋЕНЕ ЗАБЛУДЕ 

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 87.
 Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

Прве недељe у децембру, од 01. до 07.12`. 2014, у сећању на битне датуме из српске прошлости, била су овде у Новом Саду два скупа, на два значајна пункта. Оба су за нас Србе Крајишнике била погубна, па смо из свега тога изашли потпуно сломљене кичме.

Најпре су у Матици српској 01. децембра 2014. подсетили на 01. децембар 1918. године. Тога дана пре 96 година Народно вијеће Словенаца, Хрвата и Срба, после дефинитивног пораза Аустроугарске у Првом светском рату у чијем саставу су до тада живели, дошло је из Загреба у Београд. Тражили су они, губитници у рату, од победничке Србије да створе заједничку државу. Србија је олако пристала и тако је настала Држава Срба, Хрвата и Словенаца, касније познатија као прва Југославија. Из Београда је потом кренула и идеја југословенства, подржана не само у српским владајућим круговима, него и од српске интелигенције. Београдско форсирање стварања Југословена жестоко се обило о главу Србима у Хрватској. У њиховој антисрпској пропаганди, добро памти аутор овог текста, називани смо, због тога, тројанским коњем великосрпске политике. Током студија политичких наука, средином шездесетих година 20. века, на катедри Социјалистичка револуција Југославије, предавач Фрањо Туђман у Загребу је на предавањима студентима иступао са омиљеном тезом да су великосрпски хегемонизам и државни централизам неподношљиви за Хрватску. Све је тада нама из Крајине изгледало чудно и необјашњиво. У ствари је то била припрема за самосталну Хрватску у којој ће он бити први врховник.

Други догађај се десио 06. децембра 2014, у сали Покрајинског одбора СПС-а за Војводину. На том истом месту, пре 60 година, од 08-10. децембра 1954, Матица српска и Матица хрватска су потписале Новосадски договор о језику. Тада је фактички нестао српски језик, називан је српскохрватски, док Хрватска никад није поштовала договорено и одрекла се Новосадског договора, док зачудо Матица српска га још није поништила. Занимљиво је да је један од актера овог подсећања Влада Републике Српске Крајине у егзилу. У контексту овог ангажмана је и подсећање на оснивање Матице српске у Дубровнику 1909. године, као и увођење србистике у школе и друге образовне институције.

У чему је, у ствари, поента српске заблуде у ове две области? Па, у томе да са хрватске стране потписано није поштовано, форсирано је искључиво хрватско, док је српско и при самом помену на крајишком простору било сатанизовано. И овде у матици су игнорисали наше српске проблеме тамо, док се на крају није десило оно најгоре – егзил!

Милан Ливада

ДАН КАД ЈЕ ВОЈВОДИНА ПРИКЉУЧЕНА КРАЉЕВИНИ СРБИЈИ

86. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 02.12.2014.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

ДАН КАД ЈЕ ВОЈВОДИНА ПРИКЉУЧЕНА КРАЉЕВИНИ СРБИЈИ 

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 86.
 Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

Последње недељe у новембру, од 24.11. до 30.11.2014, у сећању на ратну прошлост српског друштва, забележили смо понешто занимљиво овде у Новом Саду. Мада је ова година у историјском памћењу Срба била у знаку 100. годишњице од почетка Великог рата, бележимо овде у Новом Саду нешто значајно што се десило на његовом крају, пре 96 година. То је дан када је Војводина демократски израженом вољом доминантно већинског српског становништва прикључена Краљевини Србији. Био је то тријумф права народа на самоопредељење, примењен тада у поратној, битно прекомпонованој Европи.

         Актуелна градска власт у Новом Саду, у уторак 25.11.2014, сетила се 25.11.1918. године.  Претходна власт дуже од деценије игнорисала је у потпуности тај датум?! Било је то сећање на Велику народну скупштину, одржану у овом граду  25. новембра 1918. год-ине, која је донела одлуку да се Срем, Банат, Бачка и Барања директно прикључе Краљевини Србији. Тако је на неки начин васкрсла, после 70 година, Српска Војводина проглашена 1848. године у Сремским Карловцима, чији су протагонисти били наши Крајишници патријарх Рајачић и војвода Шупљикац.
       У овом сећању на спомен-плочу, на фасади зграде где је одржана споменута Скупштина, на Тргу слободе, положени су венци и цвеће. У пригодним изјавама, снимљеним за телевизију, поред градоначелника, огласио се и предводник Буњеваца и рекао да су поносни на ту прошлост.
      Сутрадан, 26.11.2014, невладина организација Забрањена историја на трибини, посвећеној овом датуму, је изнела неке битне истине, које званична Србија прећуткује. Рецимо, у победничкој српској војсци било је 196.000 српских  ратних добровољаца, међу којима су најбројнији били Крајишници и Војвођани. За Велику народну скупштину, о којој говоримо, на хиљаду становника  биран је по један посланик. На Скупштини је било више од 650 Срба, 80 Буњеваца, 67 Словака и само 2 Хрвата! За нас Крајишнике је битна чињеница да је у Загребу постојало неко Народно вијеће, у коме је значајну улогу играо Светозар Прибичевић, са Баније. Ти самопроглашени представници народа хтели су да уједињење са Србијом иде преко Загреба свих оних области које су биле у саставу Аустро-Угарске. Међутим, пред вољом војвођанских Срба ништа нису могли, јер се Војводина директно прикључила Краљевини Србији, а тек онда је Народно вијеће из Загреба дошло у Београд на уједињење, јер им је требала Српска војска због Италије, која је била стигла до Карловца.
        Касније су, а нарочито после Другог светског рата, табу теме биле да је и Барања била прикључена Србији и да у Војводини фактички није било Хрвата. Комунистичким декретом је наређено да су Буњевци Хрвати! Зато је битан сваки ангажман који разоткрива лажи на штету Срба.

Милан Ливада

КРАЈИШКИ ВЕТЕРАНИ О АНТИФАШИЗМУ

85. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 25.11.2014.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

КРАЈИШКИ ВЕТЕРАНИ О АНТИФАШИЗМУ

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 85.

Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

Последњег дана у недељи, коју посматрамо, од 17.11. до 23.11.2014. године, сећању на ратну прошлост српског друштва, придружили су се и крајишки ветерани у престоном Београду. Они су обележили 72. годишњицу од формирања три чувене дивизије у истом дану 22.11.1942, у Другом светском рату. То су биле: 6. личка, 7. банијска и 8. кордунашка. Са њима су у истом строју били и ветерани 12. славонске дивизије, формиране 09.05.1943. године.

Леп је то гест подсећања на несебично жртвовање, првенствено српске крајишке младости за ослобођење бивше заједничке државе Југославије од немачке окупације и терора марионетске НДХазије. Треба то још много снажније истицати и публиковати да су Срби чинили 95 одсто састава у 53 дивизије формиране на територији данашње Хрватске током Другог светског рата. Кад је реч о формирању ево и једног личног сведочења. Аутору ове хронике, као новинару документаристи у Новосадској телевизији, један од познатих крајишких бораца Петар Пепа Зинајић казао је „у камеру“: Тито је почетком 1942. године у Слуњу формирао Први хрватски корпус у коме је било 10.000 Срба и 800 Хрвата. На том свесрпском устанку против окупатора и усташког геноцида Хрватска баштини антифашизам, као њену тековину, која у европским оквирима има посебну вредност. Таква апсурдна ситуација је одржива зато што је на штету Срба.

На споменутом скупу је изражено задовољство што је Београд, после 20 година, имао војну параду поводом 70. годишњице ослобођења. Нејасно је, међутим, зашто нису рекли да су и крајишке дивизије учествовале у Београдској операцији. Рецимо, Шеста личка је, после Београда, извршила пробој Сремског фронта. Сметала је, подоста, и окамењена реторика, слична оној из најригиднијих комунистичких времена. Споменута је Сутјеска, као једна од најтежих битака. Међутим, прећуткује се да је то био стравичан масакр, претежно младих крајишких бораца, који су месец дана у непријатељском обручу били без хране – јели су корење и траву. Ту је фактички нестала Седма банијска дивизија.

Нисмо нимало малициозни кад износимо ове две три замерке, а има их безброј. Чудимо се, једноставно, што ратни ветерани, као сведоци из првог ешелона учесника у тешким ратовима, не казују пуну истину о српском крајишком страдању. Ваљда нам је свима данас и овде јасно да смо пола века кљукани са исконструисаном историјом, која је српску ствар приказивала у кривом огледалу. Мислимо да је морална обавеза још живих крајишких ратних ветерана и посебно првих генерација њихових потомака и следбеника да нам оставе истинита сведочанства о тешкој прошлости.

Милан Ливада

ЗАШТО СЕ ТАКО СПОРО ОТКРИВАЈУ ТАБУ ТЕМЕ?!

84. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 18.11.2014.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

ЗАШТО СЕ ТАКО СПОРО ОТКРИВАЈУ ТАБУ ТЕМЕ?!

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 84.

Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

У недељи од 10.11. до 16.11.2014, и током разних сећања на ратну прошлост српског друштва, повод за размишљање су побудиле бројне табу теме. Неке од њих трају цео век, а оне поратне, након Другог светског рата споро се откривају! Ко то спречава да се прича истина о тешким страдањима српског народа? Такво питање, дабоме, увек голица новинарску знатижељу, али су нам обично одговарали: О томе се не сме писати! И није се писало, нити говорило, јер су сви знали какве репресалије чекају оног ко прекрши заверу ћутања. Гласноговорници ригидних српских власти су правдали егзекуторе да је то „било па прошло“ и тражили да се све заборави! За десетине хиљада невино побијених још се не зна где су сахрањени, а њихови најближи нису смели да траже да их људски сахране!

Делује ми несхватљиво да, рецимо, један угледни колега новинар у Новом Саду још увек, а истрајава пола века у потрази за убијеним оцем, није успео да пронађе где је сахрањен! Лажно га је, изгледа, потказао рибокрадица и отац му је 1944. године мучки убијен, ни крив ни дужан, у ослобођеној Војводини. Како онда да успеју мање обавештени? Први пут сам, тек минулог овогодишњег октобра, на 70. годишњицу ослобођења Новог Сада, чуо стравичан податак да је у савезничком бомбардовању 1944. у овом граду убијено око хиљаду људи! Тобоже савезници, а у осредњој војвођанској варошици поубијали толико људи? Савезничка авијација је тада по целој Србији сејала смрт, страшнију од оне Хитлерове 1941! Али, о томе се упорно ћутало! У новије време медији су о томе повремено обавештавали, више стидљиво него критички!

У овој забрањеној зони најделикатнија је прича о суровим ликвидацијама српске интелигенције од стране нове партизанске власти 1944, `45 и наредних поратних година. У скоро емитованом документарном филму „Бог да прости“, на РТС-у, речено је да је тајно ликвидирано, углавном без икаквог суђења, између 55.000 и 60.000 становника Србије. Државна комисија за тајне гробнице до сада је прикупила податке за више од 215 локација тајних масовних стратишта.

У контексту приче о табу темама опет су најгоре прошли Срби Крајишници.За њих је табу тема био усташки геноцид, још у самом рату, а тек после рата о томе се није смело причати! Тако је Велебит остао недирнут са бројним јамама пуним српских жртава. А после рата следио је наставак страдања. Најстрашнији је био Голи оток, на коме су заглавили бројни партизански борци и други недужни Крајишници. Принудни откуп је ратом опустошену Крајину девастирао без милости. У свему томе, као и у Србији, у нечасним ликвидацијама учествовали су многи Крајишници као припадници тајне полиције. Ни после 70 година о свему томе се не зна права истина. Нема демократског друштва, нема слободних медија, државна власт све контролише – па истина не може на видело!

Милан Ливада

Откуд међу Србима толико поборника забрањене историје?!

83. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 11.11.2014.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

ОТКУД МЕЂУ СРБИМА ТОЛИКО ПОБОРНИКА ЗАБРАЊЕНЕ ИСТОРИЈЕ?!

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 83.

Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

У недељи од 03.11. до 09.11.2014, наметнула се као тема упитаност и дилема: Откуд међу Србима толико поборника забрањене историје?! Побуда за овакво реаговање десила се 05.11.2014. у Новом Саду, на промоцији књиге Илирска Србија аутора Јована Деретића. Дуго је Деретић, као истраживач и писац античке историје Срба, присутан у јавности српског друштва. Истовремено је од званичних државних историчара, новинара и других аутора жестоко и одиозно оспораван! Зашто?! Зато, што званичници настоје да под сваку цену спрече откривање забрањене историје! О чему се, заправо, ради? О томе, тврди Јован Деретић, да је на Берлинском конгресу 1878. године, где је Србија добила независност, наметнута забрана изучавања српске историје пре Немањића. Тада је и Аустроугарска добила мандат да окупира Босну и Херцеговину, где је било више Срба него у Србији, па је почело насиље над свим што је српско. Зачуђује оданост и ревност српских просветних и научних званичника да ту забрану поштују отада до наших дана. Штавише, под утицајем одвратне туђинске политичке и медијске пропаганде, створена је армија аутошовиниста који су у служби самопорицања српске прошлости и њеног битисања на широком европском простору. Погубни су резултати таквог деловања: - Од некад моћног српског народа данас имамо остатке остатака – каже Деретић и додаје да се српско име спомиње две хиљаде година пре Христа.

Изворе за овакве тврдње писац античке историје Срба нашао је у европским архивама: италијанским, француским, енглеским, грчким, немачким, такође и у арапским. Дакле, други су то записали о нама, па зашто онда то смета нашим тумачима српске историје?! Ево једног примера из наше завичајне крајишке историје. Знамо да је део крајишког простора био под влашћу Млетачке Републике. Та власт је Велебит називала српском планином. Такође добро знамо да је над Србима Крајишницима извршено насилно прекрштавање из православне у католичку веру. Постојали су Срби католици, којима су комунистичке власти насилно, декретом наметнуле да се имају сматрати Хрватима. О свему томе се није смело говорити. Сећам се још из детињства да су у Крајини људи шапатом упозоравали једни друге: - Пази, о томе се не сме причати! Ево, и једног личног сведочења из актуелне стварности. Када сам једном аутомеханичару, избеглици из Далмације, који ми је одржавао ауто, испричао да пишем ову хронику о нама Крајишницима, са чуђењем ме запитао: - Да ли то смете да радите?! Такав је страх у кости српском крајишком народу наметнут, од аустроугарских, а потом, богами и од комунистичких власти, да не сме причати ни о својој сопственој историји! На жалост, још увек је доста поборника те забрањене историје, који су наши савременици и спречавају да бар причамо истину о нама данас и овде.

Милан Ливада

Зашто Срби Крајишници немају своју Матицу српску

82. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 04.11.2014.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

СAMO СРБИ КРАЈИШНИЦИ НЕМАЈУ СВОЈУ МАТИЦУ СРПСКУ!

        Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 82.
 Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

У недељи од 27.10. до 02.11.2014, наметнула се као тема упитаност и дилема: Зашто само Срби Крајишници немају своју Матицу српску?! Побуда за овакав закључак десила се 31.10.2014. у Матици српској у Новом Саду када је промоцију своје делатности имала Матица српска - Друштво у Црној Гори. Током четири године постојања и настојања да очува српску мисао и традицију у овој новој самосталној држави која, штавише, спроводи државно насиље над српском баштином, Друштво Матице српске је учинило много, посебно у издаваштву. Јер, књиге, часописи и друга периодика су најбитнија сведочанства да је на црногорском простору вековима уназад столовала српска култура, историја, традиција и све оно што сваки народ чини особеним и препознатљивим.
Знамо да постоји и делује успешно Матица српска – Друштво у Републици Српској. Према томе, само Срби Крајишници, који су остали без своје Републике Српске Крајине и доживели судбину прогнаника и избеглица, немају никакав облик невладине организације каква би приличила Матици српској. А било је могућности за то. Наиме, средином 2010. године аутор ових хроника  договорио је разговор код ондашњег председника Матице српске академика Чедомира Попова, гигантске личности српске културе и науке. Он је уздигао ову најстарију и најзначајнију институцију у Срба, која делује 188 година као удружење грађана и невладина организација за баштињење културно научног стваралаштва. Намера је била да некако у њеном окриљу окупимо све крајишке стваралачке потенцијале у валоризацији багате културно историјске баштине Срба Крајишника, који су највише страдали у распаду бивше заједничке државе Југославије. – Формирајте Удружење чланова и поштовалаца Матице српске и онда, уз нашу помоћ, можете много тога да урадите – посаветовао нас је ондашњи председник Матице. Учествовала су у том разговору још два угледна и друштвено високо-позиционирана Крајишника, али у пракси нисмо ништа успели да урадимо.
Имамо и ми солидну продукцију разноврсних садржаја. Многа дела, чији су аутори афирмисане и потврђене личности, представљају високе литерарне, публицистичке и научне домете. Све то, без покровитељске и менторске улоге неке доказане и ауторитативне институције каква је Матица, нема онај значај и одјек какав би био да имамо таквог арбитра. Али, шта да се ради кад они Крајишници који се намећу да буду нека врста предводника, не схватају шта нас је снашло. Многи мисле и очекују да нашу жалосну позицију треба да реши егзекутор невиђеног егзодуса Срба Крајишника. Схватају ли они значај и садржај оних фраза које папагајски понављају како Хрватска није ништа учинила да пружи било какву сатисфакцију прогнаном српском крајишком народу?! Таквим понашањем трагична губитничка позиција Срба Крајишника само се продубљује.

Милан Ливада  

Мења ли се то српски однос према антифашизму?!

81. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 28.10.2014.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

МЕЊА ЛИ СЕ ТО СРПСКИ ОДНОС ПРЕМА АНТИФАШИЗМУ?!

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 81.

Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

У недељи од 20. до 26.10.2014, наметнула се као тема упитаност: Мења ли се то српски однос према антифашизму?! Владајући политички кругови у Србији, више од три деценије, имају амбивалентан однос према тој капиталној друштвеној вредности! У Европи је, међутим, антифашизам међу приоритетним вредностима друштва на Старом континенту. Невиђен је парадокс да су све политичке гарнитуре у Србији, нарочито после вишестраначја, у својим идеологијама говориле и говоре да су за улазак у Еврпску унију. Али, у пракси нису баштиниле европске вредности, посебно не антифашизам.

Зашто је ова тематика битна за наш крајишко војвођански амбијент, који хроничарски посматрамо и истражујемо? Зато, што су учешће и допринос Крајишника и Војвођана, у Другом светском рату, у четворогодишњим крвавим борбама против окупационих немачких фашистичких снага и њихових сателита, били одлучујући у победи над фашизмом. То се не сме заборавити. У том контексту војна парада одржана 16. октобра 2014, у част 70. годишњице ослобођења Београда, можда наговештава да се мења српски однос према антифашизму. Међу ослободиоцима ондашње југословенске престонице, поред Црвене армије тадашњег СССР-а, најбројније су биле крајишке и војвођанске бригаде.

Одређене групације поштовалаца антифашизма редовно су обележавале битне датуме за сећање. Тако је било и 22.10.2014. у Новом Саду. У угледној невладиној организацији Новосадском клубу сећања је казивао 90. годишњи ратни ветеран Мита Бугарски. Имао је само 16 година, када је из родне Бачке, са масом Војвођана отишао у Босну, где је ратовала главнина Народноослободилачке војске ондашње Југославије. Као извиђач у 8. војвођанској бригади, непосредно после ослобођења Београда, добио је задатак да извиди ситуацију у Новом Саду. Обавио је то лако, јер су се мађарске окупационе снаге повукле. У предвечерје 22. октобра 1944. године, код Владичанског двора у Змај Јовиној улици, Бугарски је угледао и препознао извиђача из Новосадског партизанског одреда.

Сусрет двојице извиђача, из две партизанске формације, означио је ослобођење Новог Сада, без испаљеног метка, у предвечерје 22. октобра 1944. године. Званично је град за датум ослобођења узео 23. октобар. Било је угодно слушати, 70 година после, ослободиоца који је сачувао необичну виталност и прецизно сећање, уз то и симпатичну духовитост. Баштињење таквих антифашистичких сведочења насушна је потреба, посебно код младих у српском друштву.

Милан Ливада

ДВА И ПО ВЕКА ОД БАНАТСКЕ ВОЈНЕ ГРАНИЦЕ

80. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 21.10.2014.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

ДВА И ПО ВЕКА ОД БАНАТСКЕ ВОЈНЕ ГРАНИЦЕ

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 80.

Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

Пре обраде тематике истичемо да је ово јубиларна 80. Хроника, са којом се поклапа година и по непрекидног трајања на таласима Фрушке. Колико смо само тога забележили!

У недељи од 13.10. до 19.10.2014, били смо на научном скупу у Матици српској на коме је разматрана Усмена традиција Банатске војне границе. Ради се о народном ствара-лаштву банатских граничара. Зашто је то битно за нас у овом ангажману?! Зато, што и овај скуп, у најстаријој и најеминентнијој културно-научној институцији у Срба, потврђује да смо били у праву када смо узели за истраживање цео граничарски простор од Книна до Темишвара. То је била Војна Крајина на судару два велика царства: аустријског и турског. Историјски подаци кажу да је Банатска војна граница званично створена 1764. године, на крајњем истоку тога огромног простора. То је безмало два и по века касније него на крајњем западу, где су жумберачки граничари први добили аутономију 1538. године.

У Банатској Војној Крајини сво становништво је било српске националности па је, према томе, целокупно културно уметничко стваралаштво српске провенијенције. Занимљиво је сазнање да су сва званична лица: војне старешине, попови, учитељи и други имали обавезу да бележе шта се дешавало у њиховом животном простору. Био је то неки облик хронике, бележења из дана у дан догађаја и запажања у сопставеној животној средини. Учитељи, рецимо, нису могли да добију пензију уколико нису доставили писану хронику о школи и историји насеља у коме су учили децу граничара. То су драгоцени извори података за све видове проучавања граничарске крајишке прошлости.

Од значајног усменог стваралаштва, забележеног од хроничара, у Матици је указано на јединствен род народних песама, међу којима се, опет, истичу јуначке песме. Говорило се о епском певању, усменој поезији и другим разноврсним облицима народног стваралаштва. Сва научна саопштења биће публикована у зборнику. Тако ће се у Матици српској налазити драгоцена документација о свеколиком стваралаштву банатских граничара.

Уз ову белешку, на крају ваља подсетити, на једну историјску неправду према Србима из Баната. То је њихов „Први српски устанак против Турака 1594. године“. Било је то више од два века пре Карађорђевог устанка 1804. Тај устанак банатских Срба по размерама, организованости, бројности војних формација и крвавим биткама био је већи од Карађорђевог – а потпуно је заборављен од официјелних српских историчара и официјелне политике Србије. Нигде се не изучава, а десио се кад су Турци били на врхунцу моћи и стигли до Беча у њиховим освајачким походима. Тако је то увек било и, на жалост, остало у односу официјелне матице према доприносу Срба из дијаспоре свеукупном битисању српског националног корпуса.

Милан Ливада

Шта би ми без спортиста и ратара

79. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 14.10.2014.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

ШТА БИ МИ БЕЗ СПОРТИСТА И РАТАРА

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 79.

Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

У недељи од 06.10. до 12.10.2014, издвојили смо за коментарисање тему од највећег националног и државног значаја. Актуелно је да се о томе нешто прозбори сада на почетку јесени. Допринос Крајишника, а посебно Војвођана таквим врхунским резултатима је немерљив!

Пријатно су нас изненадили, током лета и почетком јесени, српски спортисти на европској и светској сцени. Свирала се српска химна и подизала српска застава на многим победничким постољима. Међу успешнима су најбројнији били такмичари крајишко војвођанске провенијенције. Да ли би се у свету за Србију чуло да није дивних спортиста?!

Величанствен је био, са досад незабележеним резултатом, Велимир Стјепановић. У два дана, 18. и 20.08.2014, на Европском првенству у пливању, освојио је две златне медаље. Крајишког је порекла, а дошао је из Арапских Емирата, где му отац ради.У спортовима на води, пре Вељиног двоструког тријумфа, на Светском првенству у кајаку, у Москви, 10.08.2014, српски кајакаши су освојили пет медаља: две златне и 3 бронзан. Међу победницима најбројнији су били кајакаши(це) крајишко војвођанске провенијенције. После 33 године српско рвање је добило светског првака. У далеком Ташкенту на СП у рвању Давор Штефанек је 13.09.2014, освојио златну медаљу. Афирмацију је стекао у Суботици, а сада рве у Зрењанину. На СП у стрељаштву за жене наше девојке су 12.09.`14. освојиле златну медаљу. Стрелци су, исто на СП 10.09. `14, освојили бронзу. Две Војвођанке, на ЕП у атлетици у Цириху, су освојиле две сребрне медаље. У скоку у даљ Ивана Шпановић је тријумфовала 13.08, а 14.08.2014. Татјана Јелача је у бацању копља постала сребрна. Посебно су пријатно изненадили српски кошаркаши. На СП у кошарци, у Мадриду су 14.09.2014. постали други на свету. Има још врхунских резултата, али је довољно и ово за нашу причу.

Упоредо са спортистима сјајни су и војвођански ратари. Њихова поља су летос подарила богат род пшенице, а јесења берба бележи рекорде код кукуруза и добре приносе шећерне репе, сунцокрета и других култура. Тиме је неспокој због кризе колико толико ублажен. Народне кухиње, међутим, ни приближно не подмирују све гладне, што је одавно сигнал да “је нешто труло у држави Данској“!

Да ли је то иронија судбине да се шегачи са стањем ствари у најсиромашнијој земљи у Европи, па и у свету?! Подругљиво се каже да народу треба леба и игара у одређеном друштвеном стању. Таква је, на жалост, суморна српска стварност данас.

Ту потиштеност и неспокој, у души српског човека, током лета и јесени, бар на кратко су одагнали наши сјајни спортисти и вредни ратари.

Милан Ливада

"Златно перо" Милану Ливади

Уредник "Гласа Крајине у Војводини" Милан Ливада, један је од лауреата престижне новинарске награде "Златно перо" за 2014. годину.


--- КЛИКНИ на овај линк - Извјештај РТВ ---

Тамо где је настала Војводина

78. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 07.10.2014.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

ТАМО ГДЕ ЈЕ НАСТАЛА ВОЈВОДИНА

        Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 78.

 Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

У недељи од 29.09. до 05.10.2014, издвојили смо за коментарисање значајан, чисто новинарски догађај који је, опет, за нас Крајишнике Војвођане од неке шире важности. Понављам да одредница Крајишници Војвођани има искључиво колоквијалну и регионалну употребну вредност за позицију, првенствено српског крајишког народа настањеног у равници.

У суботу, 04.10.2014., у свечаној сали Магистрата у Сремским Карловцима, уручено је овогодишњим добитницима највеће новинарско признање Златно перо Друштва новинара Војводине. Ову високу награду ДНВ добили су: Душан Јанић, Милан Ливада, Панди Оскар, Милош Милиновић и др Предраг Мандић – за изузетна новинарска достигнућа и допринос развоју и унапређењу новинарства.  То су награде најистакнут -ијим медијским посленицима за висококвалитетна остварења у свим жанровима журнализма. Тиме Друштво новинара Војводине, по принципима: истина, поштење, традиција, на којима траје готово цео век, вреднује новинарски рад својих чланова, па највеће признање добијају они који су  задовољили тај спектар професионалних захтева.

  Па, какав то значај има за ГласКрајине у Војводини и емисију Завичај?!

Овај догађај добио је простор у нашем двомесечнику и сада у Недељној хроници  јер се аутор ових новинарских остварења налази међу лауреатима. Није смисао тога никакво хвалисање, него потврда професије, струке да је добитник висококомпетентан за медијски ангажман и да се доказао у водећим медијским кућама. 

       У образложење за 55 година непрекидног новинарског рада ушао је Глас..., као и Недељна хроника у емисији Завичај Радио Фрушке горе  у Руми.

      За аутора ових издања, куриозитет је био, што је  Златно перо новинара Војводине уручено тамо где је настало име Војводина. Било је то пре 166 година (1848.), када је из сале где смо примили награде, на отада историјски балкон изашао патријарх Рајачић и пред  масом окупљеног света прогласио Српску Војводину. Име је добила по војводи Шупљикцу, кога је признао Бечки двор. Дакле, тада је настало име Војводина, а оба њена челника, и Рајачић и Шупљикац, били су Крајишници. Крајина је тада имала три века традиције у аутономији од Беча. Почеци Крајине сежу од 1538. када је прва група Срба у Жумберку од Фердинанда Првог добила аутономију. Срба више одавно тамо нема, преверили су, али су изнедрили великог српског писца Милорада Павића.      

Милан Ливада

Избегличко питање тоне у заборав

77. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 30.09.2014.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

ИЗБЕГЛИЧКО ПИТАЊЕ ТОНЕ У ЗАБОРАВ

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 77.

Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

У недељи од 22. до 28.09.2014, хтели не хтели јавно признати, политичке врхове у Србији, а посебно у Војводини, узнемирила је Декларација за промену Устава Србије. Документ је усвојила Скупштина Аутономне Покрајине Војводине 23.09.2014. Ти политички неспоразуми на релацији републичких органа власти и покрајинских органа који инсистирају на аутономији по важећем Уставу трају четврт века. Почели су са вишестраначјем и демократском транзицијом. По демократским начелима владавине новосадски захтеви су легални и легитимни.

За наш угао посматрања, у свему овоме, је битан домицилно дођошки, крајишко војвођански синдром. У структури више од два милиона Војвођана око две трећине су крајишког порекла. Разним комбинаторикама и конструкцијама састав покрајинских органа власти, још из комунистичког доба, је у обрнутој сразмери – безмало 70 одсто су припадници домицилног српског становништва и више од 10 националних мањина. Ови други, дакле мањина, су главни прононсери неког војвођанског интереса, скројеног по њиховим жељама – да буду независни. Већина у крајишкој већини, опет, са негацијом и презиром гледа на новосадске аспирације. Без остатка је за Београд у свему, не марећи за сопствену штету у деоби економског и финансијског колача. То су те војвођанске сталне деобе и конфликти утишани од претераног јавног испољавања.

У оба супростављена табора, у сфери политичког ангажмана, много је Крајишника којима на памет не пада било какво потезање избегличког питања. Шта их брига за патње обесправљеног и брутално прогнаног српског крајишког народа. Не пропуштају да величају тобожње своје заслуге за повремена решења смештаја малобројних избеглица. Тако избегличко питање тоне у заборав и од оних који се декларишу као борци за крајишке интересе.

Милан Ливада

Кордунашки дар матици

76. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 23.09.2014.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

КОРДУНАШКИ ДАР МАТИЦИ

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 76.
 Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.
У недељи од 15. до 21.09.2014, за све нас, прворазредни догађај је била редовна програмско – изборна скупштина Завичајног клуба Кордунаша (ЗКК), одржана 20.09. у Београду. Ево неколико запажања о томе, која смо саопштили на том скупу. Данашња Скупштина обећава, како досадашњим резултатима, тако и намерама, у даљем ангажману на валоризацији културно историјске баштине нашег исконског завичаја Кордуна. Тако ЗКК постаје место саборности, толеранције и јединства свих Кордунаша. Заслужно је за све то актуелно руководство, којем овом приликом упућујем све комплименте и честитке.
Кад сам споменуо јединство имам на уму поруку патријарха српског Иринеја упућену свеколиком српству прошле јесени са обележавања 300. годишњице Карловачке митрополије у Сремским Карловицима: српски народ мора да буде јединствен или ће нестати! Ми смо већ нестали, на најбруталнији злочиначки начин, са вековних огњишта на Кордуну, а да ли ћемо и колико ћемо да будемо јединствени овде у егзилу, као емигранти у сопственој земљи, остаје да покажемо и докажемо.
У Србији кажу: чиме ћемо пред Милоша? Кордунаши имају тројак дар матици. На почецима модерне европске државности подарили су српском националном корпусу првог модерног реформатора српске ћирилице Саву Мркаља. Други великан језичке културе је Милан Вујаклија. Језик је први и основни елемент државног, националног и културног идентитета сваког народа... Можемо да својатамо помало и чувеног Србо-Американца Милојка Мајка Вуцелића који је, са групом Срба, био главни инжењер на свемирском програму Аполо, када је Амстронг ходао по месецу. Наиме, деда му је служио у слуњској регименти! Кордун је дао значајан број српских ратних добровољаца српској војсци у Великом рату, чију стогодишњицу обележавамо. Споменути Вујаклија је прешао албанску голготу. И трећи допринос су тзв. дознаке из иностранства: доста је Кордунаша радило у европским државама и те зараде олакшавају преживљавање у данашњим тешким временима. Све су то значајне референце за пуно право грађанства Кордунаша у матици. Злуради интриганти у политици подстичу конфликте међу нама, па је тако у Војводини присутан домицилно дођошки синдром. Тако сам и ја за неке увек дођош иако сам у Војводини 55 година.
 Цео овај контекст у којем битишемо, данас и овде, не сме се заборавити. Јер, заборав је варварство; заборав је убијање истине, а истина о нама је претешка и болна. Ми смо, ваљда, кључна и последња генерација која, окупљена у Завичајном клубу Кордунаша као невладиној организацији, мора да сведочи истину о нама.

Милан Ливада

Обесправљеност грађана пред бирократијом

75. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 16.09.2014.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

ОБЕСПРАВЉЕНОСТ ГРАЂАНА ПРЕД БИРОКРАТИЈОМ

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 75.
 Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.
Пре преласка на тему допуштамо себи да укажемо да је ово већ значајан јубилеј, јер се оглашавамо 75. пут. То потврђује доследност и посвећеност мисији хроничарског бележења, како крајишко војвођанске прошлости тако и актуелности, у дијапазону од два века. У посебном су фокусу при том крајишке избеглице.
У недељи од 08. до 14.09.2014, слушао сам делимично парламентарну расправу о неким законским изменама о државним службеницима. С обзиром да сам пола века новинар хроничар, па познајем подоста ту област, одмах ме обузела нервоза како српско друштво, и поред двовековног трајања његове модерне државности, не може да успостави истинску правну државу. Обесправљеност обичних грађана је поразна.
Та немоћ обичних људи пред шалтерима свемоћне државне бирократије напросто излуђује „грађане покорне“. Лично је аутор ове хронике осетио горчину понижености у остварењу стечених права. После више од 40 година новинарског стажа у водећим војвођанским медијским кућама „по сили закона“ је отишао у пензију. У ПИО фонд је било уплаћено све до динара. Сва потребна документација је била уредна. Међутим, у коначном обрачуну пензије је оштећен. Жалио се на надлежним местима, али је све било узалуд. Није могао ни на суд, јер се ниједан адвокат у Новом Саду не бави том проблематиком, а сам се није усудио покретати судски спор у оваквом судству. Још је драстичнији био случај његовог пријатеља још са студија, земљака, крајишког избеглице. Био је неко време технички директор Фабрике кожа овде у Руми, одакле се ова емисија шаље у етар. Имао је високу плату, јер је фабрика добро радила. Када се појавио у ПИО фонду за обрачун пензије шалтерски бирократа му је цинично одбрусио да он није могао да има толику плату, већу од премијера државе. Морао је да доведе два сведока да би признали основну за обрачун. И трећи случај је из Новог Сада. Крајишки избеглица је био таксиста. Сређивао је документацију за радни стаж. Два пута га је чиновница са шалтера враћала да нема све што треба. Када је и трећи пут био одбијен, очајан и изнервиран продерао се из све снаге: „Ђе си Тито да видиш ову неправду?!“ Скочио је са столице службеник, вероватно шеф и запитао:“Шта се дешава господине?“ Ево трећи пут ме враћа, молим вас погледајте шта није у реду? После погледа у папире шеф је пред масом света гласно прекорио своју подређену: „Зашто не урадите човеку кад је све у реду?“ Тужне су биле сцене наших јадних избеглица, посебно жена, када су их на шалтерима пензионог фонда напросто шутирали, враћајући им документа са образложењем: - Документација није потпуна!
Често смо у новинарству то бирократско насиље називали савијањем кичме пред ниским шалтерима као клањање „њеном височанству бирократији“. Савије кичму човек и скрушено запита:“Молим вас може ли...?“ Бирократа га и не саслуша већ одбруси: „Не може!“ И тако свемоћ српске бирократије траје, а изгледа да и расте!

Милан Ливада

Изашао 19. број "Гласа Крајине у Војводини"

Покрива раздобље јул-август 2014. године.
Кликните на страницу "19. број" и можете га прочитати у цјелости.

Пријатно читање!
Уредник

НЕМА ПОСЛА НИ ЗА РАДНИКЕ НИ ЗА СЕЉАКЕ

74. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 09.09.2014.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

НЕМА  ПОСЛА НИ ЗА РАДНИКЕ НИ ЗА  СЕЉАКЕ

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 74. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

Определили смо се да у првој септембарској седмици, од 01. до 07.09.2014, на коју се односи ова наша Хроника, наставимо причу из последње августовске недеље. Дакле, Велику Госпојину, 28.08.`14, наши земљаци у Кљајићеву су обележили и као Дан села. Пошто се ради о великом православном хришћанском празнику кренућемо од цркве као стожера догађаја. У центру села величином доминира римокатоличка црква, чију су градњу Швабе окончале 1925. године. Тако су у Војводини колоквијално називали Немце настањене у Крњаји, како се село тада звало. Када су `45 Немци исељени, а Крајишници насељени, црква је затворена, јер католика више није било. Битно је при том указати да су Кордунаши, као доминантно најбројнији насељеници, показали културу толеранције и нису срушили затечену богомољу. Иначе су то масовно чинили, нарочито у Банату, колонисти из Босанске Крајине. Пошто су далеко најбројније биле партизанске породице није им напамет падало да граде српску православну цркву, пошто су се комунисти као тоталитарна владајућа политичка снага изјашњавали као атеисти.

А онда се `90, када је наступила демократска транзиција и вишестраначје, јавила потреба за црквом. Тако су пре 20 година Срби у Кљјићеву узели за своје верске обреде римокатоличку цркву. Какво је дводеценијско искуство у повратку српској православној вери причала нам је Милена Косановић, чији су родитељи из Перјасице на Кордуну. – Буде око 100 причесника о Божићу и Васкрсу. Око 500 домаћинстава прима свештеника у свој дом од 1700 колико их је у Кљајићеву. Толико их плаћа и парохијал. Желимо своју цркву и верујемо да ћемо смоћи снаге да је изградимо – каже Милена.

Осамдесетогодишњи Драган Јурић је телеграфси испричао да је рођен 1935, у Војнићу. На Светог Николу, 19.12.1945, са мајком и четворо браће и сестара, освануо је у вагону на железничкој станици у Крњаји, коју су потом преименовали у Кљајићево, по народном хероју Милошу Кљајићу. Његов отац Никола је као партизан рањен и остао је у болници у Карловцу. Дошао је к њима `46. Драган се школовао за конобара а онда је, после тромесечног курса радио у задрузи, као тракториста 40 година и 14 дана. Сада ужива пензију, али кука како му је син, после 20 година рада у фабрици „Бане Секулић“ у Сомбору, остао без посла и не зна шта ће?! 

Ова Драганова прича је парадигма за најмање милион сличних случајева. Од сељака смо правили радничку класу, а онда смо уништили фабрике, па сад нема посла ни за раднике ни за сељаке! Зато сада у Бачкој, која је најплоднија земља у Европи, живе најсиромашнији људи! Тако је, на жалост, широм Србије. Докле?!

Милан Ливада  

 

ОД КЉАЈИЋЕВА ДО БРАНКОВИНЕ

73. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 02.09.2014.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

ОД КЉАЈИЋЕВА ДО БРАНКОВИНЕ

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 73.
 Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.
У седмици од 25. до 31.08.2014, на коју се односи ова наша Хроника, десила су ми се два путовања, која су побудила снажне емоције на ближу и даљу прошлост и на садашњост. Пошто ови записи имају карактер личног сведочења казујем утиске у првом лицу што, можда, оставља утисак непристојности.
Дакле, на Велику Госпојину, 28.08.`14, са земљаком Жарком Божићем, путовали смо возом из Новог Сада у Кљајићево. На иницијативу једног избеглице из `95 овај велики православни хришћански празник слави се и као Дан села.  Иначе је Кљајићево највеће кордунашко село у Војводини, мада у њему има и значајан број других Крајишника. Када су, већ споменуте `95, Крајишници прогнани са вековних огњишта овде их је дошло више од 5 хиљада, колико је село имало становника. Трајно се у Кљајићеву настанило близу 1.500 избеглица, а други су отишли у „свет бели“. Село је названо по имену народног хероја Милоша Кљајића из народноослободилачке борбе од `41 до `45 на Кордуну. Његова биста је у центру села, а борци Кљајићева са дужним пијететом негују сећање на учеснике свих ратова. Уз ових неколико неопходних података о Кљајићеву, за ову белешку је битна жалосна слика економске стварности на тој релацији. Бачка је најплоднија земља у Европи а у њој сада живе најсиромашнији Европљани! Посебно је у тој економској транзицији пострадала Кула, која је остала без иједне од неколико значајних фабрика. Други мучан утисак је да на тих стотинак километара уз пругу не видиш људе! Постајемо ли то неумитно земља без људи?! – питам се поодавно шпартајићи Војводином уздуж и попреко
Сутрадан, 29.08.2014, са групом пензионисаних новинара и других посленика Радио Телевизије Војводине био сам у Бранковини, завичају славне српске поетесе Десанке Максимовић. Издвајам за ову причу споменик подигнут у знак сећања на 460 погинулих у Првом светском рату, чију стогодишњицу обележавамо. Тај споменички белег подсећа на стравично страдање Срба у минулим ратовима, као и они споменички белези у Кљајићеву. То је раздаљина дужа од 300 километара, а успутна слика је иста – нема људи! Да ли је то само привид, или је то стварност Србије, да нема људи, да је тако празна?! – питао сам, да проверим своје недоумице и закључке, колегу пензионисаног новинара Милоја Гавриловића. Он живи у својој родној Радуши, у ваљевском округу, а био је новинар у Радио Новом Саду. Није Милоје имао времена за дужи разговор, јер је био преокупиран улогом домаћина бившим колегама из Радија, али ми је одговорио – Стварност је!
Компетентнију потврду и сведочење нисам више требао да тражим. Суморна слика српске стварности данас и овде, на жалост, остаје и  траје!

Милан Ливада