464. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за
01.11.2022. од
Хронике двовековних веза Крајине и Војводине за
Емисију Завичај - Слободна Крајина
ПОТРЕСНО
СВЕДОЧЕЊЕ О НЕСТАЈАЊУ РОДНОГ ПРИМИШЉА
Желимо добро вече поштованим слушаоцима
Радија Фрушка гора. Ово је наша 464. Недељна
хроника из Хронике двовековних веза Крајине и Војводине за Емисију Завичај - Слободна Крајина.
У последњој
октобарској недељи од 24. до 30. октобра 2022, забележили смо потресно
сведочење мајке Десанке Дуновић и њеног сина Жељка о тоталном нестајању њиховог
родног села Примишља, у стар-ом завичају на Кордуну, у Српској Крајини, коју
нам је у грађанском рату од 1991 - 1995. године и распаду велике заједничке
државе Југославије отела самопроглашена Република Хрватска. У припреми првог
броја двомесечника Гласа Српске Крајине у
Војводини и рубрике у њему Записи из
старог завичаја, као и књиге о нашем Примишљу, посетио сам Десанку и Жељка
у њиховом стану у новом завичају у Новом Саду, са наме-ром да забележим њихову
причу о трагедији породице Дуновић и нашег старог завичаја. Њихово је сведоче-ње
аутентично пошто су обновили кућу у Примишљу, па тамо бораве сваке године преко
лета, обично кад је чувени збор на Светог Илију.
Издвојили смо неке фрагменте из
те потресне хронике успеха и страдања породице Дуновић. Сред-ином осамдесетих
година 20. века домаћинство Илије Дуновића било је једно од водећих у Примишљу,
које је тада имало око 500 кућа. Илија је успео да сопственим ангажманом, у један
објекат свога домаћинства "доведе" погон текстилне индустрије
"Врбенка" са Крка, у којем је он био директор и запослио 20 мештана.
Био је предводник и других активности, као што је рецимо уређење купалишта на
реци Мрежници и других подухвата значајних за стабилност и напредак села. А
онда је дошла 1991. година и почетак грађанског рата и распада бивше заједничке
државе Југославије. Самопроглашена Република Хрватска већ је била починила
тешке злочине над Србима. У страху да им се не понови 1941. и страшни геноцид
над српским крајишким народом Срби су, ради одбране и заштите, основали
Републику Српску Крајину (РСК).
У стварању Војске РСК Илија је учествовао
од самог почетка, у Команди 13. пешадијске бригаде за Општину Слуњ, као
командир за ПВО. Син Жељко се тада вратио са редовног одлужења војног рока
после-дње генерације ЈНА и одмах се укључио у ПВО састав. Било је током ратних
година бројних окршаја између крајишких и хрватских јединица, све до најцрњег
дана у историји Српске Крајине. У пет сати ујутро, 04. августа 1995. године у
Примишљу су јаке експлозије и детонације нарушиле јутарњи мир. Илија у Команди
није затекао никога, а чврсто је веровао у могућност одбране. Официри послати
из Београда, да командују одбраном Крајине, без објашњења су напустили Крајишнике.
Илија је преузео организацију повлачења војске и народа. Колона избеглица, дуга
око 200 километара, кретала се од Слуња до Двора од 04. до 07. августа у 10
сати увече. Супруга Десанка и син Жељко изгубили су везу са оцем Илијом у тој
колони на пункту Шљивика. Десанка је успела да тек 2018. године преузме земне
остатке супруга Илије. Сахрана је обављена на Новом гробљу у Новом Саду, поред Илијине мајке.
Једнако је било потресно слушати
утиске Десанке и Илије из овогодишњег боравка у Примишљу. Поименице су набрајили Примишљанце, а било их је
кажу можда и 150, који су тражили и остварили обнову запаљених кућа у агресији
на Крајину. Готово сви су поумирали, а у неке од празних кућа повремено наврати
неко од потомака или рођака. Набројали су само десет породица или појединаца
које стално живе тамо: Пјевац Боја и Дана, Девић Драган и Дане, Поповић Милка,
Кукић Наца, Грубор Душко и Душанка, Глумац Мишо, Шимуновић Ђорђе, Алинчић Бранко,
Аџибаба Бранко и у Доњем Примишљу Девић Ранко и Деса.
У једном тренутку Жељко је са
негодовањем рекао. - Па и оно мало Срба тамо, то више нису Срби. Не можеш са
њима ни разговарати као некад. Допунила га је мајка Десанка: - Има више мешаних
бракова супружника пореклом из Примишља и сви су се венчали у католичкој цркви.
Обоје њих замерају свима који су будзашто продали своја имања Хрватима. Тако је
више од половине укупне површине примишљанског атара у власништву странаца. А симбол окупљања -
збор на Светог Илију у Примишљу - из године у годину све је слабије посећен.
Ове године је било само педесет-шездесет гостију. Хрвати су певали српске
песме, а послугу у храни, пићу и друге понуде обављали су непознати странци.
Примишље нема ниједну трговину, кафану или било какву друштвену установу.
Трагови нестајања видљиви су на сваком кораку.
Милан Ливада
Нема коментара:
Постави коментар