СЕЋАЊЕ НА ДАТУМ СА КАТАСТРОФАЛНИМ ПОСЛЕДИЦАМА

 

487. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 13.06.2023. од

Хронике двовековних веза Крајине и Војводине за Емисију Завичај Слободна Крајина

 

СЕЋАЊЕ НА ДАТУМ СА КАТАСТРОФАЛНИМ ПОСЛЕДИЦАМА

 

            Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 487.  Недељна хроника од Хронике двовековних веза Крајине и Војводине за Емисију Завичај Слободна Крајина.

            У минулој недељи од 05. до 11. јуна 2023. године, бележимо сећање на датум са катастрофалним последицама за српски род, поготово за српски крајишки народ, као његов дијаспорични део. Пре 24 године - 09. јуна 1999. - потписан је Кумановски споразум - док-умент о војнотехничкој сарадњи међународних снага НАТО-а и Кфора са органима СР Југ-ославије. Тиме је после 78 дана престало бомбардовање наше земље.

            Истог дана је Савет безбедности Уједињених нација усвојио Резолуцију 1244. Од тада до данашњих дана за многе је Кумановски споразум документ мира, док други сматрају да је чин капитулације. Шта је тај документ заиста значио Србима, још се нису договорили, јер је и данас предмет бројних дилема и расправа. Годинама уназад дипломата Небојша Вујовић, који је 1999. био портпарол Министарства иностраних послова, указује да је Косово саставни део СРЈ, да је он то написао и да се у последњем парафу каже да је предвиђен повратак на стотине српских полицајаца, цариника и граничара. То што је неко изиграо то је друга прича, али 1244 је наша тапија на Косово - категоричан је српски дипломата. Садашње страдање Срба на Косову сведочи да су редом све владе Србије поп-уштале под притисцима, правиле уступке на штету своје државе  и тако ослабиле своју и  позицију тамошњег српског становништва.

            Пре ове ситуације, средином последње деценије 20. века - 04. августа 1995. године - у агресији Хрватске војске, у којој је био инволвиран НАТО, нестала је Република Српска Крајина. Срби Крајине су имали своју, међународно непризнату, републику, под међу-народном заштитом, са свим обележјима државе (териториј, народ и легитимно изабрану власт), 4 године, 8 мјесеци и 15 дана. Створили су је на брзу руку, кад је Хрватска проглас-ила сецесију од друге Југославије, 19. децембра 1991., да их сачува, да им се не би поновио  геноцид из Другог светског рата.

            Испоставило се да су Срби Крајишници и њихова држава били прве жртве у НАТО агресији за уништење православља од Крајине до Русије. Ту околност није препознала ондашња владајућа гарнитура из матице у Београду. Несхватљиво је са каквом се равно-душношћу односила према њиховим оправданим очекивањима - да ће их најзад "мајка Србија" заштитити од вековног хрватског терора и геноцида. Уместо упутстава како да се понашају и припреме за случај пораза, из Београда су уводили санкције "браћи" у Републи-ци Српској и Републици Српској Крајини. Делује нестварно да је у тренуцима напада на РСК, када се њен председник Мартић, кога је он устоличио на то место, обратио Милоше-вићу питањем: "Шта да радим председниче?", одговорио: "Уби се!" Епилог је био да је небрањена Крајина пала у једном дану. Трајно је унесрећено више од милиона Крајишни-ка. Можда је ово била најтрагичнија карика у низу свесрпских несрећа у 20. веку, које су узроковале да је убијено два пута више Срба, него што их данас има међу живима.

 

            Милан Ливада