СРБО-АМЕРИКАНЦИ У МИСИЈИ КУЛТУРЕ СЕЋАЊА

 

495. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 26.09.2023. од

Хронике двовековних веза Крајине и Војводине за Емисију Завичај Слободна Крајина

 

СРБО-АМЕРИКАНЦИ У МИСИЈИ КУЛТУРЕ СЕЋАЊА 

 

            Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 495.  Недељна хроника од Хронике двовековних веза Крајине и Војводине за Емисију Завичај Слободна Крајина.

            Минуле недеље од 18. до 24. септембра 2023. године забележили смо како наши Србо-Американци шире мрежу у мисији културе сећања. Причао ми је о томе у последње време често творац ове емисије Сава Смољановић, како се крајишка удружења грађана повезују са нашим људима у Европи и Америци. Истовремено сам исту причу још раније слушао од пријатеља и сарадника Вукашина Вујичића из Банатског Карађорђева. Он је био одушевљен понудом групе Србо-Американаца, да ће они родну кућу академског сликара и писца Љубомира Кокотовића преуредити и адаптирати у спомен пункт на њега и колониза-цију Личана у овај део Баната. Када сам их питао шта ми треба да урадимо рекли су да сре-димо правна питања и да Месна заједница донесе одлуку да са захвалноћу прима понуду и да ће са задовољством одрадити свој део посла. Кад су недавно из Америке питали докле смо стигли? - испоставило се да месно руководство у Б. Карађорђеву није баш ништа пре-дузело да овакву сарадњу прихвати! - вајка се Вукашин. Српска посла, рекли би ми.  

            А онда сам неочекивано позван да учествујем у једном од заједничких подухвата Срба из Америке и овде заинтересованих! Телефоном се јавио из Чикага Светозар Данчуо и питао: могу ли да будем уводничар на отварању изложбе, којом обележавамо 240 година од рођења и 190 година од упокојења Саве Мркаља, у Кљајићеву 30. септембра 2023. у 18 часова? Симпатично ми је звучао разлог позива, па сам прво питао: зар ти то, драги колега као аутор изложбе, њену презентацију овде у Војводини, организујеш из Америке?  Да, ја пишем и плакате и бринем о низу других детаља - одговорио ми је. Потом сам се захвалио на поверењу и додао да сам на ТВ Нови Сад снимио Мркаљев портрет и том приликом, на неки начин био иницијатор да Матица српска, 2010. године фототипским издањем књижи-це Саве Мркаља Сало дебелога јера либо азбукопротрес, обележи 200-годишњицу (1810 - 2010) изласка из штампе овог знаменитог дела које је у великој мери допринело Вуковом коначном реформисању српске ћирилице.

            Када се у Будиму, у септембру 1810. године, појавила књижица Сало дебелога јера либо азбукопротрес, аутора Саве Мркаља, он је тада имао само 27 година, говорио је шест језика, на универзитету у Пешти је стекао докторску титулу из филозофије и математике, написао је збирку антологијских песама и списа. Зар тај млади човек, наш Кордунаш, није био геније!? У ондашњем историјском и друштвеном амбијенту, уместо признања и пох-вала свог народа, Мркаљ је другу, краћу половину свога живота од 23 године проживео у сталном оспоравању и понижењу. Јесте он имао здравствене тегобе, али су оне биле зане-марљиве према вредности дела која је подарио Србима. Уз наклоност и разумевање окру-жења вероватно је могао продужити своје битисање у уметничком стваралаштаву. Међу-тим, ондашњи српски прваци, као и ови данашњи, не подржавају своје великане, већ им завиде и спречавају их у напредовању. Можда се баш на Мркаљевом случају и зачела она злурада максима да се успех код Срба не прашта!?

 

            Милан Ливада