У истини нема ничега личног

37. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 17.12.2013.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

У ИСТИНИ НЕМА НИЧЕГА ЛИЧНОГ

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 37. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

У минулој недељи, од 09. до 15.12.2013, у свесрпском колоплету сећања и ствар-ности, рећи ћемо нешто о нама, данас и овде – о нама Кордунашима, а оба уредника, са којима се срећете на овим радио таласима, су Кордунаши. Повод је суботњи састанак веће групе Кордунаша, дакле догађај од пре три дана, овде у Срему, у Угриновцима.

Завичајни клуб Кордунаша, са седиштем у Београду, позвао је на размену мишљења, већи број наших земљака који би могли дати неки допринос, у остваривању заиста капиталног пројекта. Руководство завичајаца је постигло договор са Институтом за савремену историју у Београду: да та научна институција напише Монографију Кордуна. Тај подухват је за сваку похвалу – рекли су многи. Поготово, што већ имамо једно позитивно искуство. Исти Институт... је објавио мемоарско дело Србин у Хрватској, аутора Станка Ћанице Опачића.

Издање је потписао, колико се сећам, актуелни директор Павловић. Вредност тога издања надмашује свако појединачно, кад иза њега стоји тако еминентна државна институција.

Наше је становиште било, да је то сјајна прилика, да се после свега, напише историјска истина о Кордуну. Јер, у истини нема ничега личног. У официјелној историографији бивше заједничке државе Југославије, посебно у делима хрватских историчара, у приказу српског крајишког народа, чији су део и Кордунаши, све врви од фалсификата, увреда и потпуне негације нашег битисања на тим просторима! Добар део присутних је био истог и сличног мишљења, уз указивање да као изворе треба користити и појединачна дела, са тематиком српско-хрватских односа.

Неизбежно се мора нешто рећи и о онима који мисле: „да је о Кордуну доста написано и да нема потребе трошити паре, кад се нема нешто битно ново казати!“ Други, опет, тврде да „има и те како доста квалитетних књига,“ што је неспорно, „које су објавили наши Кордунаши и да нико, од нас самих, о нама не може боље писати!“ Најдаље је у тим бесмисленим самохвалама отишао један мали Миле, када је рекао, да та монографија „треба да чека док он не напише књигу о кордунашким народним ношњама, па да се и то користи као извор?!“. Означен је он овде као мали, да се види та супротност колико он о себи мисли да је велик и значајан!

Жалосно је што није мали број таквих наметљиваца и празноглаваца, који се размећу глупостима и представљају се као тобожњи предводници међу кордунашким избеглицама. Сметају они и правим људима добре воље, који истински желе и чине колико могу, а не могу много, да нешто ураде за своје Кордунаше. Мислимо да у датим околностима ваља поступати у документаристичком духу: човек је сведок, а записано документ, а оно што није записано, није се ни догодило. На том фону, ако за коју годину угледа светло дана, Монографија Кордуна, ће бити крунски сведок нашег историјског и актуелног удеса.

Милан Ливада

У чему је сличност Вуковара и Арада?!

36. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 10.12.2013.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

У ЧЕМУ ЈЕ СЛИЧНОСТ ВУКОВАРА И АРАДА?!

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 36. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

У недељи која је за нама, од 02. до 08.12.2013, у свесрпском колоплету сећања и стварности, издвојили смо два некад крајишка града и дешавања у њима! Наиме, у нашим крајишко војвођанским осећањима, данас и овде, болно одзвањају патње преосталог српског народа у Вуковару. Тамошњи Хрвати се хвале, како су сакупили 650 хиљада потписа, много више него што је потребно, да држава донесе закон о забрани ћирилице. Знамо да је језичка култура на првом месту у одредници идентитета сваког народа.То у конкретном случају значи: нема ћирице - нема српског народа у Вуковару! Додајемо овом круцијалном притиску и прекомпоновану злогласну усташку паролу, баш у Вуковару: „Нема врба ко`лко има Срба, нема везе добре су и брезе!“ Ето, у каквом грозном амбијенту живе „остаци остатака“ некад доминантног српског становништва!

По свој прилици присуствујемо, као неми посматрачи, потпуном затирању свега што је српско у Вуковару.Та актуелна стравична дешавања наметнула су нам поређење, одавде са војвођанског простора, са Арадом у румунском Банату. Објављен је недавно у београдским Новостима запис из овог, такође, некад града са доминантним српским становништвом. Тамошња шачица Срба јадала се репортеру да их је остало само за фолклор. Додају, да их у баштињењу националне културе више помаже Румунија, него матична држава Србија.

Забележили смо још један занимљив сусрет Срба из Славоније и румунског Баната. Потомци 12. славонске дивизије, на меморијалном скупу у Београду 16.11.2013, имали су у програму и наступ српске фолклорне групе из Румуније. Биле су ми , пре свега, занимљ-иве те српске везе културних посленика из два удаљена простора, која су у прошлости чинила крајишку Војну границу. Опште симпатије и аплаузе је побрао много симпатични, енергични и елоквентни медијатор те групе Поповић. Он је велики скуп Крајишника обавестио да су они од манастира Базјаш, којег је лично успоставио Свети Сава. Додао је да је српски народ много пропатио, за време владавине Чаушескуа и да је остало само око 17 хиљада Срба у Румунији.

Нотирање ове две три актуелне искрице из српског расејања има за циљ скретање пажње да се наше крајишко нестајање наставља. При томе, не видимо државно дипломатско реаговање Србије да заштити српску националну мањину, као што то чини Хрватска за Хрвате, овде у Војводини или Румунија за Влахе, у источној Србији?! Да ли је то само наш привид или тегобна стварност ? – брзо ће време да покаже!

Милан Ливада

　

Свачија појединачна несрећа је друкчија

35. Недељна хроника за радио Фрушка гора, за 03.12.2013.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај 

СВАЧИЈА ПОЈЕДИНАЧНА НЕСРЕЋА ЈЕ ДРУКЧИЈА

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наш 35. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.
Најпре, реч две о нашем малом јубилеју. Из недеље у недељу стигли смо, ево, до 35. хронике. За новинаре су емисије или публикације које завршавају округлим бројевима: 0 (нула) или 5 (пет) јубиларне. Тиме, у овом нашем случају потврђујемо да наша сарадња напредује у хроничарком бележењу историјских и актуелних дешавања у крајишко војвођанском делу српског националног корпуса.
Запазили смо да у нашем ангажману доминирају опште теме, претежно оне у којима се критикују поступци власти. Наравно, владајући кругови се морају држати у критичарском новинарском фокусу, јер су они недемократски узурпирали право да одлучују о нашим судбинама! Ти владари су у блиској прошлости направили катастрофалне грешке, због којих је српски крајишки народ данас у избеглиштву!  Мање је говора и писања о обичним људима из тог и таквог народа, у коме и ми битишемо и делимо његову тешку судбину! Окупљају се Крајишници, како они сами кажу, у највећем броју на сахранама. Размишљали смо о томе, пре који дан, у сремском селу Бешка.
Испратили смо на вечни починак блиску рођаку аутора овог текста Даницу М. у 55. години живота. Проклети рак је пет година мучио ову младу жену.   Дошла је овде, пре 30 година из Горњег Примишља, са Кордуна, када је склопила срећан брак са Стојаном М. Као млад и предузимљив брачни пар, уз помоћ вредног и сналажљивог Стојановог оца, бавили су се успешно приватним бизнисом, мада се на то, у оно комунистичко доба, гледало помало са подозрењем! Изродили су две ћерке: Наду и Биљу, које су стекле високо образовање, срећно се удале и то им је капиталан дар из брачног живота.
Примили су, здушно, Даница и Стојан, у своју кућу Даничину мајку Душанку и баку Марију Ш. `95. када су, у избегличкој колони, прогнане од нових хрватских власти, са родног огњишта, стигле у питому Бешку. Било је то друго страдање за Марију и Душанку, у дијапазону од 55 година, од истог непријатеља! Наиме, одмах по стварању НДХ-азије 1941., у лето су ноћу, из Слуња, неосветљеним камионом дошле усташе и покупиле све мушкарце из кућа уз цесту. Међу њима је био и Ђуро Ш. Никад супруга Марија и тада трогодишња ћерка Душанка нису сазнале где и како је погубљен. Велика паћеница Марија је убрзо по доласку у Бешку умрла. Сахрањена је на месном гробљу. Силан крајишки свет је дошао да је испрати „на онај свет“. Душанка је још у Крајини, за време тамошњег рата, била шлогирана. Успешно се опоравила и са тешким последицама је радила све по кући и великој башти. Сада је остала сама, без мајке и ћерке, са зетом Стојаном, који је и сам оболео! Маса Крајишника је, и поред снега и велике хладноће, била на сахрани! Био је и комшија Мијо К., из Велике Моштанице, код Обреновца. Из Београда је ишао возом, који је зачудо тачно у минут стигао у Бешку! Тако наши Крајишници, мој је утисак, једни другима међусобно одају поштовање и деле тугу и непребол за завичајем. Готово да нема крајишке породице која није страдала у проклетим ратовима! Али, свачија појединачна несрећа је друкчија!

Милан Ливада

Подухват вијека почео на земљи шајкашких граничара

34. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 26.11.2013.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

ПОДУХВАТ ВЕКА ПОЧЕО НА ЗЕМЉИ ШАЈКАШКИХ ГРАНИЧАРА

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 34. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

У недељи која је за нама, од 18. до 24.11.2013. године, забележили смо у актуелном свесрпском колоплету сећања и стварности нешто битно за наше крајишко граничарско памћење. По свеукупном значају издваја се почетак градње српске деонице „Јужног тока“. Наиме, у недељу 24.11.2013. у бачком селу Шајкаш, симболичним заваривањем две џиновске цеви почео је градитељски подухват века за Србију. То је највећи гасовод у Европи, којим ће се природни гас из јужне Русије транспортовати у десетак европских земаља, међу којима су Италија и Француска. Србија у свему томе има централно место и за 63 милијарде кубних метара гаса оствариваће, за његов транзит, годишње око 200 милиона евра. Наша осећања у тој ствари голица чињеница да су Шајкаши први, без много калкулација и уцењивања, дали своје парцеле најплодније земље у Европи за тако значајан објект за државу Србију. У томе видимо везу са њиховим прецима српским граничарима, који су живели и радили за „државну ствар“. Да подсетимо, аустријска царица Марија Терезија формирала је 1763. године „Шајкашки батаљон“ српских граничара, који су чували границу према Турској на Дунаву, Тиси и Сави. Цела та област јужне Бачке названа је Шајкашка, а седиште шајкаша је било у месту Шајкаш. Посебно је ту 250. годишњицу „Шајкашког батаљона“, ове јесени обележила Матица српска, кампетентним научно-историјским скуповима, који су из свих аспеката обрадили ову тему

У суботу, 23.11.2013. већа група новинара Радио Телевизије Војводине посетила је Вршац. Ишла је и у српски средњовековни манастир Месић, основан 1225. године. Задовољство је било аутора овог прилога да, најзад, види манастир у коме су били и Доситеј Обрадовић и Сава Мркаљ. Доситеј је кренуо са крајњег истока наше Крајине. Био је претеча и зачетник модерне српске културе. А наш Кордунаш Мркаљ, са крајњег крајишког запада, је био први модерни реформатор српске ћирилице. У Вршцу сам позвао на кратко виђење Владимира Пекеча, нашег Кордунаша, који се после прогона тамо настанио. Питао сам га да ли се навикао на равни Банат, а он ми је одговорио да му то никако не полази за руком, прекасно је дошао!

А само недељу дана раније, у суботу 16.11.2013., млада фолклорна група Срба из Румуније освојила је опште симпатије и поштовање Крајишника. Било је то у Београду, пред масом потомака четири крајишке дивизије, из Другог светског рата, који су имали меморијални скуп поводом 71. годишњице оснивања тих ратних формација. Том приликом њихов уметнички медијатор Поповић је упознао скуп да су они из околине манастира Базјаш, којег је основао Свети Сава лично. Сада у Румунији има само око 17 хиљада Срба, али предано баштине фолклор да не забораве српске корене. Нека им је на многаја љета! Овај догађај у Београду сведочи да снажне везе културних посленика трају два и по века, од доласка Доситеја у нашу Крајину. Треба да се баштине и даље.

Милан Ливада

Сјећање помотака на крајишке дивизије

33. Недељна хроника за Радио Фрушка Гора, за 19.11.2013.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

СЕЋАЊЕ ПОТОМАКА НА КРАЈИШКЕ ДИВИЗИЈЕ

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка Гора. Ово је наша 33. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

На крају недеље, коју посматрамо, од 11. до 17.11.2013. десио се догађај од посебног значаја за наша крајишка осећања. Потомци су одржали заједнички меморијални скуп 16.11.2013, поводом 71. годишњице формирања четири најпознатије крајишке ратне војне формације у Другом светском рату: Шесте личке, Седме банијске, Осме кордунашке и Дванаесте славонске дивизије. То сећање, вредно сваког поштовања, је исказано у свечаној сали Општине Нови Београд, која је била дупке пуна. Занимљива је околност да баш на Новом Београду живи, можда, највећи број потомака храбрих крајишких ратника.

Импресивна је била фактографија, али истовремено и поразна због страдања, коју је тада казивао генерал у пензији Петар Тркуља, за све четири крајишке дивизије. Биле су то прве веће ратне формације од укупно 53 колико је од 1941-1945. ратовало против немачких окупатора и усташких квислинга. У време формирања 6. личка, 7. банијска и 8. кордунашка су имале око 10 хиљада бораца. Међу њима је било 96 одсто Срба и само 4 одсто Хрвата. Те дивизије су учествовале, боље рећи слате су увек у све најтеже и најкрвавије битке. Масакриране су: из њиховог војничког строја погинуло је око 16 хиљада бораца! А то су све били млади момци, чиме је затирана крајишка српска младост! Из њихових редова је било 80 народних хероја. И поред свих заслуга убрзо су после рата расформиране и заборављене?!

Похвалили смо, на самом почетку, једно овакво сећање на славне крајишке дивизије – како су називане у оно комунистичко доба. Међутим, као новинар хроничар не могу да разумем, а то чуђење траје још из времена обраде оваквих тема током рада на новосадској телевизији, да у том сећању нема ниједне адекватне критичке опаске! Рецимо, правио сам емисију о 50. годишњици победе над фашизмом. Било је то 1995. У Београду, у становима познатих ратних ветерана Ђоке Јованића, Милутина Мораче, Милана Басте и Николе Кмезића, снимао сам њихову причу о рату. На крају сам свима поставио опрезно и условно питање, да одговоре, само ако желе: како се осећају они као ратници, пола века после, када нема више ни армије у којој су се борили, нити државе за коју су војевали?! Било је мучно после тога за обе стране, да би неодређено рекли да то није важно! То је био наставак мојих неспоразума, још из времена студија, када сам од оца носиоца „Партизанске споменице 1941.“, на оваква питања добијао упозореања: - Пази се мали, о томе се не смије причати! Не може се пи.ати уз ветар!

Пре почетка скупа у Београду, у холу сам се срео са Стојаном Продановићем, пуковником у пензији, који ми је рекао да је питао Тркуљу: да ли ће рећи да су дивизије, о којима ће беседити, настале после геноцида над српским крајишким народом у НДХ-азији. Сагласио сам се са њим да би то тако требало! На жалост свих нас, идеолошки исконструисана прича о крајишкој трагедији и заједничкој држави и даље траје? Докле?!

Милан Ливада

Представљен нови број у емисији "Завичај"

Уредник и оснивач "Гласа Крајине у Војводини", у суботу је, гостујући у емисији "Завичај" представио нови, 14. број.

У цјелости га можете прочитати овдје на блогу, одласком на страницу -> "14. број"

Пријатно читање.

Милан Ливада у студију радија "Фрушка гора" у Руми

 

Тотална државна небрига о крајишким заточеницима

31. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 05.11.2013.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

ТОТАЛНА ДРЖАВНА НЕБРИГА О КРАЈИШКИМ ЗАТОЧЕНИЦИМА

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 31. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

За недељу од 28.10. до 03.11.2013. опет смо издвојили осврт на страдања Крајишника и тоталну државну небригу о политичким заточеницима! Зашто! Прошле недеље смо коментарисали несхватљиву тоталну изолацију, боље рећи својеврсно политичко заточеништво Јованке Будисављевић Броз, некада прве даме оне велике Титове Југославије. У овом прилогу биће речи о, могло би се рећи, обичним људима из народа Крајине, према којима се из политички мотивисаних пубуда примењују сурове методе заточеништва.

Већ смо у претходним хроникама коментарисали случај мр Миле Дакића, историчара, писца и пјесника из неслободе, како се потписао у трећем отвореном писму јавности. Дакић је провео у затвору, у Хрватској 400 дана, под лажном оптужбом да је учествовао у убиству хрватских полицајаца 1991. Уследило је више суђења, на којима није поднет ниједан доказ од стране тужилаштва, а од 28 сведока ниједан га баш у ничему није теретио. Пуштен је потом Дакић у неку врсту кућног притвора на Кордуну, уз висок залог да не би побегао?! Најзад је, 22.10.2013., у Жупанијском суду у Ријеци, поново саслушан сведок који сада живи у Србији, који је само потврдио претходно сведочење да Дакића и не познаје и да ни случајно није учествовао у сукобу са полицајцима. После ове трогодишње голготе оптужница би требало да буде повучена: то сматра Дакићев адвокат, али упозорава да није сигуран да ће Окружни суд у Карловцу професионално завршити ову судску сторију! Каже Дакић у отвореном писму да му је један од карловачких адвоката рекао да ће бити ослобођен, али да нитко због политике не сме донети такву одлуку. Тиме се, по вољи политичких налогодаваца, наставља судско политичка тортура на човеком у 81. години. А сигурно би било све друкчије да државни органи Србије, на основу Споразума са Републиком Хрватском реагују? То је та тотална небрига државних органа према патњама и страдањима крајишких заточеника!

Реаговао је на ово и Завичајни клуб Кордунаша, као невладина организација. Додао је да ће, изгледа голготу, сличну Дакићевој, доживети и Марко Царевић, из Горњег Сјеничака код Карловца. Овај Србин повратник је био председник Мјесног одбора, што одговара нашој месној заједници и члан Вијећа српске националне мањине Карловачке жупаније. Ухапшен је почетком октобра уз непримерену демонстрацију силе до зуба наоружаних специјалаца, тобоже за ратни злочин из 1991. као и Дакић. Кордунашки завичајци из Београда указују да је хапшење уследило због популарности Царевића међу тамошњим малобројним српским становништвом.То је истовремено и притисак на Србе да се невраћају и да не траже своја отета права и имовину.

Кордунаши погађају у праву мету када траже да се истраже злочини у Олуји када је у Сјеничаку брутално убијено шест Срба, који нису побегли. Наравно, да су исто тако у праву када указују да то треба радити по одредбама међудржавног споразума, којег смо већ споменули, јер српске жртве нико не тражи! Бог зна докле ћемо чекати и да ли ћемо уопште дочекати да државни органи почну да раде свој посао по питању крајишких избеглица.  

 

Милан Ливада

 

 

Посљедња жртва комунистичког канибализма

30. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 29.10.2013.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

ПОСЛЕДЊА ЖРТВА КОМУНИСТИЧКОГ КАНИБАЛИЗМА

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 30. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

На самом почетку скрећемо пажњу да је ово наша јубиларна хроника! Трајемо на радио таласима равно 30 недеља или 7 и по месеци, у континуитету, захваљујући обостраној вољи уредника Завичаја и Гласа... И после премештања емисије Завича,ј са Радио Срема на Радио Фрушка гора, и премијерног емитовања, не недељом, него уторком увече, наше хроничарско сведочење смо задржали у интервалу од недеље до недеље.

У минулој недељи, од 21. до 27.10.2013. забележили смо одлазак на онај свет ваљда последње жртве комунистичког канибализма. Наиме, у Београду је у 89. години преминула Јованка Будисављевић Броз. Зашто користимо њено девојачко презиме?! Па, зато јер оно непобитно сведочи да је Јованка наша Личанка. Њени преци су пореклом из српске средњовековне владарске династије Немањића. Када су прогнани из Старе Србије, тамо негде из околине Пећи, своје ново станиште на личком простору назвали су Пећани, у знак сећања на стари завичај.

Јованка Будисављевић се родила у Пећанима 1924. У 17. години, на почетку Другог светског рата, ушла је у Шесту личку бригаду, као болничарка. По завршетку Народноослободилачке борбе доспела је у круг најуже послуге Јосипа Броза Тита, који је суверено владао заједничком државом, другом Југославијом, четири деценије. Његова законита супруга је постала 1952., иако је био 32 године старији од ње. Као Јованка Броз била је сведокиња, без преседана, свих државних тајни, успона, респектабилног развоја и крвавог распада те, показало се , неприродне творевине коју су звали Титова Југославија.

Уски круг свемоћних и бруталних олигарха из Хрватске, Словеније и Србије, који су имали директан утицај на Тита, уз садејство свеприсутне и прљаве тајне полиције, раздвојили су Јованку од њега у потпуности, још за Титова живота. Непуну годину после Титове смрти упали су егзекутори у њену резиденцију и наредили, са упереним пиштољем у главу, да одмах пође с њима, без да ишта понесе са собом. Депортовали су је у Вилу мира, која је била запуштена, без грејања, прокишњавала је и уопште била неприкладна за становање жене високог реномеа!

За Јованку Броз ништа се није поправило ни после слома Титове Југославије и срамног пада те државе на ђубриште историје. Нове власти су наставиле са државним терором према немоћној старици. Рецимо пола године су је оставили без икаквих прихода?! Било је више провала у њен стан, чак су покушали да је убију! Пријављивала је то , али нико није процесуиран. Слала је бројна писма и жалбе највишим државним званичницима, али јој, чак нису ни одговарали?!

Нечувене патње те недужне жене трајале су пуне три деценије, уз одобравање актуелних власти у престоници Србије. То страшно, дуготрајно уморство немоћне старице Јованке Будисављевић Броз навело нас је на закључак да је она ваљда последња жртва комунистичког канибализма. Њен супруг Јосип Броз, као неприкосновени лидер Комунистичке партије Југославије, људождерски је ликвидирао све виђеније српске комунисте. А његови сатрапи учинили су то са његовом женом Српкињом! Револуција једе своју децу?! – говорило се у бившем комунистичком режиму! Историјска је истина да су владари у српском друштву били језиво нечовечни према својим противницима. Међутим и српска јавност је била потпуно равнодушна према Јованкином страдању. Ниједна невладина организација није ништа предузела да олакша муке тој несрећној жени! 

 

 

Милан Ливада

Отписани и награђени

29. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 20.10.2013.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

ОТПИСАНИ И НАГРАЂЕНИ

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 29. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

За наша крајишка осећања, два су велика догађаја обележила недељу која је у нашем фокусу, од 14. до 20.10.2013. То је посета на највишем државном нивоу из Хрватске Србији и уручење црквеног признања спаситељици деце - после 70 година!

У посети председнику Републике Србије Томиславу Николићу био је председник Републике Хрватске Иво Јосиповић. Службена је оцена да је први званични сусрет два државника означио известан напредак у односима две државе. Чак се десило, што је било незамисливо код пређашњег шефа државе Србије, да је делегација избегличких удружења имала сусрет и разговоре са шефом државе Хрватске. За Србе Крајишнике, протеране отуда, било је најзначајније да ли ће од тога бити било какве користи? Медијских извештаја није било, јер је избегличко питање за београдска јавна гласила „последња рупа на свирали“! У једној од ретких изјава шеф избегличких удружења је задовољно објашњавао како су све рекли, а он је обећао да ће препоручити тамо некоме да се тиме позабави! У једној од наших претходних хроника скренули смо пажњу на изјаву актуелног премијера Србије, у тренутку када се почео интензивно бавити косовским питањем, да се о Србима у бившој Републици Српској Крајини не разговара, јер Срба тамо више нема! Ако такво мишљење влада у српском државном врху онда је разумљива и атмосфера у минулом међудржавном сусрету.

Патријарх српски Иринеј уручио је, средином минуле недеље, Орден царице Милице господину Леонарду Рашици, праунуку Диане Будисављевић. Овим високим одликовањем Српска православна црква је, после 70 година, постхумно одала дужно поштовање и захвалност храброј и племенитој Диани Будисављевић. Она је током Другог светског рата успела да спасе 12.000 српске деце из усташких логора смрти у Независној Држави Хрватској. Била је Аустријанка, удата за Србина Јулија Будисављевића, врхунског лекара којег усташке власти нису дирале. Избављена деца су дата у хрватске породице и они су постали Хрвати. Поменути Рашица који је примио прабакин орден рођен је и живи у Бразилу, а његов долазак су организвале Новости.

Треба рећи, поводом овог црквеног признања, да се српске власти нису одужиле мноштву добротвора који су у прошлости, у ратовима посебно, пружили драгоцену помоћ српском народу. У круговима оних који се баве овом тематиком мисле да је и то један од разлога свих наших несрећа које су нас снашле!

Милан Ливада

42. Бранково коло

28. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 13.10.2013.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

　

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 28. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

У недељи од 07. до 13.10.2013. запазили смо три догађаја која ћемо мозаички назначити у нашој овонедељној хроници. Један се односи на културно историјске везе водећих српских интелектуалаца, са крајишког и војвођанског простора, које датирају од мисије Доситеја Обрадовића до наших дана. Друго дешавање је осврт на турбуленције везане за скидање ћириличних табли са хрватских државних институција. Трећи поглед је упитаност шта би било са сиромашним у српском друштву да није дијаспоре?!

На овогодишњем 42. Бранковом колу, после Вуковог сабора, најстарије песничке манифестације у Србији, у Сремским Карловцима је уручена Бранкова награда, за збирку песама песнику Славомиру Гвозденовићу, Србину из Темишвара. Први српски лирски песник Бранко Радичевић је наш Крајишник, а прву песму Девојка на студенцу написао је у Темишвару. А пре два и по века у мисији промоције модерне српске културе у нашој Крајини је шест година боравио Доситеј Обрадовић. Дошао је из Темишвара и отада трају нераскидиве везе крајишких и војвођанских, првенствено књижевних стваралаца.

***

Разбијање и уклањање ћириличних табли са хрватских државних институција не престаје. Необјашњиво хистерично реагују бранитељске удруге у Вуковару, које се не мире са било каквим српским симболом. Међутим, десило се да је натпис ћирилицом на општинској згради у Војнићу, преко ноћи скинут, иако је 8 година стајао нетакнут. Дуго је несметано стајала табла исписана латиницом и ћирилицом на згради српског културног друштва“Просвјета“ у Загребу, али је у антисрпској еуфорији и она скинута. Новинари су оценили да је оштро реаговао лидер Срба у Хрватској Милорад Пуповац. Изјавио је, поред осталог да је време да ћирилица престане да се користи као средство за стварање непријатељства, нетолеранције и безакоња. Ћирилично писмо није ратни демон, нити ратно средство, већ комуникацијско средство...Обично ми одавде мислимо да они тамо, који важе са српске лидере, не реагују довољно енергично у заштити људских права тамошњих Срба! Вероватно би и српским званичницима тамо било лакше да из надлежних државних институција Србије, као матичне државе, доследније и принципијелније траже да се поштују европске вредности у заштити људских права Срба у Хрватској.

***

У жалосној животној стварности у Србији било би још теже да није издашне помоћи српске дијаспоре. Скретали смо пажњу на ту околност често, а овога пута су публиковани подаци који ту слику употпуњују. Светска банка је још 2010. објавила да су новчане дознаке из иностранства у Србију достигле 5,6 милијарди долара и да имају тренд даљег раста. Тако су за првих седам месеци 2013., према подацима Народне банке Србије, у новцу, поклонима и осталим трансферима у Србију стигле 1,73 милијарде евра. Социолози процењују да 800.000 људи у Србији преживљава захваљујући дијаспори!

Милан Ливада

Шта је то Висока Крајина?!

27. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 06.10.2013.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

ШТА ЈЕ ТО ВИСОКА КРАЈИНА?!

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 27. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

Средином недеље, која је у нашем фокусу од 01.до 06.10.2013. забележили смо нешто што није везано за нашу него за Високу Крајину. Био је у Новом Саду сусрет са Србима из општина у Федерацији Босне и Херцеговине, у којима су актуелни локални избори. Том приликом су председници општина Дрвар, Грахово, Гламоч, као и други појединци говорили да је то „битка за Високу Крајину“. То је, дакле, онај простор од давнина везан за нашу Крајину. Рекли су да у тим општинама већину чини српско становништво и да су Срби њихови челници. Позвали су Крајишнике из Војводине, који су пореклом са тог простора и тамо имају земљу, да дођу на гласање, да упишу своју имовину и тиме појачају позиције српског битисања тамо.

Неко поређење са позицијама Срба Крајишника у Републици Хрватској оставило је утисак да Србима у БиХ није лако, али ипак имају неки демократски простор за ангажман за опстанак и какав такав развој. Дотле у Хрватској за Србе нема баш никакве шансе.

Овом приликом је, на битном месту у сали Скупштине Града Новог Сада, са поносом указано и на једини српски добитак у бруталном грађанском рату и распаду бивше заједничке државе Југославије. То је Република Српска. Она је једини бастион битисања Срба на Западу. Када о нашој злехудој српској крајишкој судбини размишљамо на овај начин онда парафразирамо Милоша Црњанског. Он је негде почетком минулог 20. века записао: Срба више на Северу нема! Додао је да оно што је остало представља остатак остатака некад доминантног српског становништва. На смени 20. и 21. века, након етничког чишћења бивше Републике Српске Крајине ми смо, по угледу на Црњанског, записали у нашој Хроници: Срба више на Западу нема! Српски непријатељи су имали паклен план да све до Дрине очисте од Срба! Не оствари се увек ђавоља работа – помрсила им је рачуне Република Српска.

Милан Ливада

Гладни Крајишници и њихови тајкуни

26. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 29.09.2013.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

ГЛАДНИ КРАЈИШНИЦИ И ЊИХОВИ ТАЈКУНИ

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 26. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

У седмици коју посматрамо, од 23. до 29.09.2013. у војвођанској престоници се десио неочекиван догађај, претежно крајишких боја. Три средишња дана у недељи коју испраћамо била су у знаку полицијског хапшења, судијског саслушања и одређивања једномесечног притвора тројици моћних новосадских тајкуна – сви су зачудо крајишког порекла. Не спомињемо њихова имена због претпоставке невиности и ради досадашњег искуства да су власти, у тобожњој борби против корупције, спектакуларно хапсиле, затварале, а потом су осумњичени пуштани на слободу и често остваривали високе накнаде од државе за лажно сумњичење!

Гледано из наше крајишко војвођанске визуре овај догађај је за нас битан да подсетимо да је, после трагичног крајишког егзодуса, овде у Војводини прогнани српски народ дочекан са несхватљивим одијумом?! Говорили су многи: - тако им и треба када су непотребно ратовали, пљачкали и богатили се и сад дошли код нас осиромашених да их издржавамо! Било је, заиста, баснословно богатих за ондашње (не)прилике, као што је тројка о којој говоримо! Мада су екстремно богати били малобројни са презиром се гладало, што још увек траје, на цео избеглички корпус. Такву визуру је наметнула официјелна државна пропаганда и бројне високопозициониране групе овде у Војводини, које су са непријатељством осуђивале недужне избеглице. Избегли народ се раселио широм Војводине и прибежиште нашао претежно код рођака и познаника, који су овде дошли много раније.

Међутим, пропадање српског друштва и уништење његове привреде довели су до стравичне социјалне беде и сиромаштва, у чему опет најгоре пролазе избеглице. Подуже већ у овим хроникама за емисију Завичај и на странама Гласа Крајине у Војводини указујемо на глад. Треба ли уверљивијег сведочанства о томе од Градског омбудсмана у Новом Саду, који је недавно у изјави за Новости рекао да му свакодневно долази пет-шест радно способних Новосађана да тражи храну или новац, јер гладују и не могу да преживе?! То је тај катастрофални парадокс новосадске и војвођанске стварности: невелика група екстремно богатих размеће се имовином стеченом нечасним радњама, у окружењу масе понижених и увређених, од којих многи буквално гладују. Разуме се да у таквом јадном амбијенту српског друштва најгоре пролазе наше крајишке избеглице.

Скапавању народа нема краја, јер ерозија српског друштва непрекидно траје! Борба против корупције, у коју спадају и ова хапшења крајишких тајкуна, не даје оне резултате о којима говоре највиши државни званичници! Корупција се дубоко уврежила у свим државним структурама, у духу оне народне: риба од главе смрди! Како онда да се заустави и чак спречи?!

Милан Ливада

У маглама обмана (2)

25. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 22.09.2013.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

У МАГЛАМА ОБМАНА (2.)

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 25.

Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

У недељи од 16. до 22.09.2013. наставили смо да опсервирамо ширину и жестину расистичких испада против двојезичких табли на латиници и ћирилици на хрватским државним институцијама. Није се остало само на томе него се широм Хрватске брутално уништава баш све што има предзнак српског. Треба ли уверљивијег сведочанства о томе од случаја са спомеником у селу Голубићу код Книна?! Две године пре уласка Хрватске у Европску унију тамошње српске породице жртава су 2011., у порти Цркве Светог архиђакона Стефана, која је иначе 2012. обележила 550 година постојања, поставиле мали споменик. Најпре су на спомен-плочи била исписана имена 34 убијена мештанина у Олуји, са крстом и натписом: „Сјећање на Голубићане страдале у ратовима“, и у потпису: „подигао народ Голубића“. Под притисцима хрватских бранитељских удруга и у договору са локалном влашћу Срби су направили ново спомен обележје на коме није било имена него само онај потпуно неодређен текст „погинули у ратовима“?! Али, ни то није могло да опстане и то по уласку у ЕУ – споменик је порушен?! Ето крунског доказа у коликој су заблуди и маглама обмана били сви они који су веровали и говорили како ће тобоже све да буде боље у европском чланству!

Рекли смо, још у првом тексту прошле недеље, да је реаговање представника званичних владиних институција из Београда било благо и неодређено. Тако се и наставило! Просто је невероватно изгледао наступ две релативно младе даме из државног врха Србије у разговору са локалном влашћу у Вуковару, у којем су антисрпске демонстрације биле честе и пуне необјашњиве мржње и гнева?! У неколико кадрова у тв извештају оне су се смејале и изгледале весело, као да се разговара о некој забави, а не о угрожености битисања српске мањине на том делу хрватског простора. А тек у званичној емитованој изјави једна од њих није научила унапред написани неодређени текст о некој „селективној примени нечега“?! – па је несувисло понављала и оставила јадан утисак! Наравно, не пледирамо да буду мргодне, не приличи то женама, али то је међудржавни, међународни политичко дипломатски сусрет у коме трагична тема намеће и примерено понашање. Јер, у том граду чести су графити и песма по улицама: „Нема врба ко`лко има Срба, нема везе добре су и брезе“! Како се могу осећати Срби у таквом амбијенту?!

Минуле недеље, уз вруће крајишко појавило се у јавности и војвођанско питање? Словенац Јелко Кацин, као известилац Европског парламента, усред Београда је испоручио нови захтев како у предстојећим преговорима о чланству Србије у ЕУ треба отворити питање уставног и законског уређења аутономије Војводине! Уследило је право, истина прилично благо али високо компетентно, реаговање професора Правног факултета Оливера Антића да је то дипломатски скандал и недопустиво мешање у унутрашње ствари Србије... А онда један од високих владиних функционера, који се намеће да буде главни у свему, брани Кацина како он тобоже није ништа лоше мислио?! Неусаглашеност у иступима из државних институција недопустива је у оваквим ситуацијама, али у Србији све може?!

Милан Ливада

У маглама обмана

24. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 15.09.2013.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

У МАГЛАМА ОБМАНА

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 24. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

Страдању српског крајишког народа изгледа неће бити краја до истребљења и последњег Србина са простора бивше Републике Српске Крајине. Овом тешком реченицом почињемо нашу овонедељну хронику од 09. до 15.09.2013. под утиском ескалације расистичких протеста у Вуковару и разбијања табли са ћириличним натписима пред тв камерама. Није остало само на таблама него су паљени аутомобили са регистрацијама из Србије широм Хрватске, бацане су експлозивне направе на српске цркве и друге институције... Први званичници из државног врха Хрватске јесу реаговали на овај вандализам, али у оном помирљивом стилу како треба имати разумевања за осетљивост овог питања у вуковарској средини?! А из државног врха Србије није било гласа! Јесу реаговали нижеразредни државни чиновници, али у готово извињавајућем маниру како су тобоже угрожена људска права српске мањине. Прочитали смо у новинама да је један од државних олигарха Србије рекао да је српско питање сада ствар европске Хрватске. Нешто нас то подсећа на деведесете када је врховни олигарх из Београда рекао да га Срби из Крајине не интересују?! Ето, докле су нас довела та наша „српска посла“?!

Насиље о којем говоримо потврђује да на српском животном простору непрекидно битишемо у маглама политичко пропагандних и медијских обмана. Јер, уверавали су сви надлежни одавде несрећне избеглице како ће тобоже све бити друкчије кад Хрватска постане чланица Европске уније. Раније је државни секретар за избеглице у Влади Србије на тв говорио како они нећа правити никакве сметње Хрватској на путу у ЕУ, а сада ћуте да они тамо не би оспоравали преговоре на путу Србије у ЕУ! Према томе, избегличко питање је маргиналног значаја према највишим државним интересима!

Заштита српској мањини у Хрватској није стигла ни из Европске уније! Њени надлежни службеници одговорили су да се ЕУ неће мешати у конкретне државне проблеме, јер су права мањина уграђена у њене темељне вредности! Наш је утисак да те европске вредности не вреде једино за Србе?!

И на крају једно конкретно поређење. Овде у Војводини, где настаје ово сведочење, хрватска мањина и све друге бројне националне мањине имају прекомерна остварења мањинских права, у поређењу са односом држава у окружењу према српској мањини у њима. Аутор овог текста је пола века медијски посленик на војвођанском простору и добро му је позната ова ситуација. Зар у овој области не важи никакав међудржавни реципроцитет?!

Милан Ливада

Најеће кордунашко село у Војводини (II)

23. Недељна хроника за Радио "Фрушка гора", за 08.09.2013.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

НАЈВЕЋЕ КОРДУНАШКО СЕЛО У ВОЈВОДИНИ (II)

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија "Фрушка гора". Ово је наша 23. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

За недељу од 02. до 08.09.2013. доносимо други део записа из битисања највећег кордунашког села у Војводини. То је Кљајићево, на северозападу Бачке, недалеко Сомбора. Да подсетимо да је ово велико бачко село настало из две велике сеобе изазване тешким ратним насиљем. Десило се то у размаку од пола века: `45. и `95. када је са Кордуна овде дошло више од 12 хиљада људи. Пет-шест хиљада избеглица дошло је у први мах у Кљајићево `95. На крају је њих 400-500 купило куће и трајно овде остало. Тако је по последњем попису становништва у Кљајићеву било 5.200 душа.

Наредне `96., на иницијативу избеглица Велика Госпојина је постала слава села. На овогодишњој слави (28.08.2013.), приликом освећења славског колача, осетили смо једну необичност и посебност Кљајићева. Овај верски обред је био у Англиканској цркви, коју је село наследиоло `45. од пријашњих становника Немаца, који су одселили. Пошто су готово у целости досељени Кордунаши били партизани и припадници владајуће комунистичке идеологије није било ни спомена да се гради Српска православна црква. У ова зла времена, када су пожелели да имају цркву, нису могли јер су пуно осиромашили. Зато су 2009. тражили и добили одобрење од католичког бискупа из Суботице да користе њихову цркву. Мало помало на недељне литургије и на друге свеце црква је све пунија.

Ти идеолошки обрти посебно тешко погађају старе и нове ратнике. Причао је Илија Радичанин, домаћин аутора овог текста, да потомци партизана иду на четничка славља и понашају се као да се стиде часног војевања својих предака. Ову околност је тешко разумети, а поготово објаснити, јер је у Србији неразумно поништена антифашистичка борба, што посебно погађа Крајишнике. Све државе Европе и дан данас високо вреднују антифашистичку борбу у Другом светском рату и то редовно обележавају. Једино Србије деценијама уназад нема на тим слављима. Да парадокс буде још већи Хрватска се појављује као антифашистичка, а НДХ је починила стравичан геноцид над српским крајишким народом у оном, а брутално их прогнала у овом рату?!

Демократска транзиција је поништила тековине економског просперитета Кљајићева. Грдно су осиромашили, а млади су без посла, чиме се уништава будућност јер на младима свет остаје! Тешко се живи, јер како рече наш домаћин, његова инвалидска пензија је једва нешто преко двадесет хиљада динара. Приходи од пољопривреде су мршави, јер држава само опорезује, а не дели субвенције младим пољопривредницима.

Забележили смо и два светла примера. Анка Михајловић је институција Кљајићева. Има пуну кућу народних ношњи са Кордуна и све је извезла својим златним рукама. Посебно је прекрасна женска одећа из средине 18. века. А Јован Ћалић је првак света у куглању.

Милан Ливада

Нови број "Гласа Крајине у Војводини"

... можете прочитати уколико кликнете на страницу "13. број".

Пријатно читање,
Милан Ливада, уредник.

Највеће кордунашко село у Војводини (I)

22. Недељна хроника за Радио Срем, за 01.09.2013.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

НАЈВЕЋЕ КОРДУНАШКО СЕЛО У ВОЈВОДИНИ (I)

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радио Срема. Ово је наша 22. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

За недељу од 26.08. до 01.09.2013. доносимо запис из битисања највећег кордунашког села у Војводини, које има више од 5.000 становника. То је Кљајићево, на северозападу Бачке, где се завршава потес најплоднијих ораница у Европи. Била је средина недеље, среда 28.08.2013. – Велика Госпојина. Дуже од деценије то је слава села. Позвао ме дугогодишњи познаник и пријатељ, уз то и симпатизер наше Завичајне групе Крајина Војводина и читалац двомесечника Глас Крајине у Војводини господин Илија Радичанин. Њему је уручена Златна плакета Кљајићева – признање које, у оквиру славског програма, Месна заједница сваке године додељује само једном свом заслужном мештанину.Тиме је значај награде још већи, уз посебност да руководство села одаје поштовање и захвалност свом сусељанину за ангажман и резултате у свеукупним активностима. Честитамо и ми Илији и овом приликом!

Током десеточасовног боравка и дружења са Илијом забележио сам неке битне карактеристике из прошлости и садашњости овог великог бачког села. Непосредно после Другог светског рата, током `45. и `46. године, дошло је овде са Кордуна 2.200 породица. Место се звало Крњаја, а настањивали су га Немци. У знак сећања на народног хероја Милоша Кљајића Кордунаши су свом новом станишту дали име Кљајићево. Међу досељенима овде и у сеседну Чонопљу било је 2.200 бораца, од икупно 4.500 колико је ратовало у 8. Кордунашкој дивизији. Центар села је означен као: Тргу 8. Кордунашке дивизије и на њему се налази спомен биста Милошу Кљајићу.

Мој домаћин Радичанин је рођен 1950. Причао је, да је 1957., када је уписао први разред основне, у три школске зграде учило укупно 1.500 ђака. Наставио је школовање у Сомбору, у тада популарним школама за радничка занимања – металске струке. Запослио се одмах, као металски радник у ондашњој чувеној сомборској металској индустрији „Бане Секулић“. Причао је Илија даље да онда није било да неко каже: „Ја не радим“! У самом Кљајићеву је било петсто-шесто запослених, у тамошњим фирмама. Многи су примали борачке пензије. „Било је пара `ко блата“ - подсетио је Илија на добра стара времена. Његово Кљајићево је постало богато село. Тај просперитет је трајао готово четири деценије.

Десило се нешто несвакидашње у преломним годинама распада бивше заједничке државе Југославије. Како сведочи Илија Радичанин као учесник оружаних сукоба, током грађанског рата од `91. до `95., из овог села се одазвало око 800 бораца, што добровољаца, што редовних војника. Из српског добровољачког одреда „Стеван Синђелић“ погинула су четири команданта. Кад је `95., Хрватска прогнала цео српски крајишки народ са вековних огњишта, а међу њима дабоме и Кордунаше, у Кљјићево их је дошло више од 7.000. У тим месецима ово село је имало 13.000 становника. Код Илије је била 51. душа, међу њима 23. деце. Следеће `96., један од избеглица Кордунаш Раде Габрић из Славског поља, код Вргинмоста, на Велику Госпојину је разапео шатор усред села и отада је тај светац прихваћен као слава Кљајићева.

Назначили смо само неке битне одреднице из безмало седам деценија дуге хронике сеоба са Кордуна на северозапад Бачке. Бавићемо се овом тематиком и у наредним нашим недељним хроникама за емисију Завичај. На примеру Кљајићева можда се најрељефније оцртава наша двојна завичајност крајишко војвођанска?!

Милан Ливада

ВЕЧИТА, НЕИСКОРИШТЕНА ШАНСА

21. Недељна хроника за Радио Срем, за 25.08.2013.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

ВЕЧИТА, НЕИСКОРИШЋЕНА ШАНСА

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радио Срема. Ово је наша 21. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

За недељу од 19. до 25.08.2013. определили смо се да нешто кажемо о српској дијаспори. Под ту одредницу данас ваљда спада и онај део српског крајишког народа који је остао на вековним огњиштима и после прогона његове већине.

Недавно је нашу пажњу привукао податак саопштен са тв екрана да дознаке из иностранства у Србију износе око милион и 500 хиљада. Потом је једна млађа жена Србо- Американка, као учесница у некој нашој тв емисији, рекла да помажу српском народу колико год могу, али не могу преко тога, јер ни „америчка економија није више добра“. Лако је закључити да у тешком злу, које је задесило српски народ и које траје безмало четврт века, помоћ од дијаспоре битно ублажава патње и омогућује преживљавање!

На жалост, та доброчинства наших сународника, расејаних широм Земљиног шара, матица не валоризује на прави начин и готово нимало им не узвраћа! Боље рећи, српске владајуће гарнитуре, како у прошлости тако и у ово наше доба, оберучке прихватају дарове, али се не понашају у стилу да се доброчинства памте и враћају! Аутор овог коментара, као медијски посленик, памти да су још у комунистичко доба властодршци говорили да је дијаспора наша велика шанса! Понављање те фразе траје ево дуже од четири деценије, а Србија на делу, ни као самостална држава није ништа променила у понашању према дијаспори!

Тако и даље наши сународници широм света, иако истински спремни да помогну, остају наша у правом и пуном смислу, неискоришћена шанса.

　

Милан Ливада

Симетрија по сваку цену

20. Недељна хроника за Радио Срем, за 18.08.2013.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

СИМЕТРИЈА ПО СВАКУ ЦЕНУ

`Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радио Срема. Ово је наша 20. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

Пре преласка на нашу вечерашњу тему, само ћемо на кратко да скренемо пажњу, да је ово 20. Недељна хроника, да траје пуних 5 месеци, у којој из недеље у недељу бележимо неки значајан делић из наше трагичне крајишке историје.

Тако смо за недељу од 12. до 18.08.2013. направили осврт на догађај везан за етничко чишћење наше Крајине. Група грађана из Новог Сада, која је себе помпезно назвала Удружење учесника рата са простора бивше Југославије, била је 04.08.2013, дакле на дан егзодуса Крајишника 1995, на парастосу у тамошњој цркви, на Жировцу. То је простор на левој обали Уне, на граници са Републиком Српском, где је погинуло на стотине крајишких војника и цивила, у завршним операцијама, у грађанском рату у Хрватској.

Након догађаја, у поруци на интернету, челник групе и вођа експедиције се хвалио како је одлазак успео. У захвалници онима који су им помогли, посебно је истакао градоначелника Новог Сада, који им је дао аутобус. Жестоко се обрушио на оне истакнуте, који су позвани, а нису ишли с њима.

Миноран је то догађај и остао би потпуно незапажен да у Градску скупштину Новог Сада није стигао захтев Удруге бранитеља из Копривнице да они овде обележе, тобожње, њихово страдање?! У изјави за телевизију, у првом реаговању, у одсуству градоначелника, споменути актер одласка на парастос у Жировац, невешто муцајући је објашњавао да, као то не може да буде прихваћено, јер нису Хрвати овде гинулу, а Срби тамо јесу! Градоначелник је, разуме се, по повратку са пута из иностранства изјавио да он неће да дозволи, да се у Новом Саду, мимо свих нормалних резона, постави било какво обележје, јер овде никаквих ратних операција није било!

Да ли ће и каквих реперкусија да буде поводом овог спора? – остаје да се види. Међутим, нама који добро познајемо крајишке прилике, и у прошлости и у савремености, пада у очи како Хрвати, свагда и свагде, траже симетрију по сваку цену за злочине које су починили над недужним српским народом! У конкретном, актуелном случају, парадокс је очигледан: какве везе има Нови Сад са злочинима почињеним од стране хрватских војних формација на Жировцу!? Парадокс је, такође, присутан и у ангажману Удружења учесника рата са простора бивше Југославије! С ким то они хоће да се удружују?!

Из овог замешатељства као да се назире, да неко поново жели братство-јединство! Сведоци бруталних усташких злочина у НДХ-азији над српским крајишким народом, са гнушањем се сећају, како је након Другог светског рата, у другој Југославији, прокламовано братство-јединство, као начин живљења у заједничкој држави! Изједначени су жртве и злочинци! Јер, није било правне, него је доминирала партијска држава! Процесуиран је мали број злочинаца, из врха власти, а масе зликоваца су остале некажњене! Од српских жртава је тражено да се усташки злочини опросте и забораве! Пошто су српски комунисти то прихватили злочини су се поновили `91! Ко то поново хоће да занемари понижења и злочине над српским крајишким народом?!

Милан Ливада

Одржан "Дан сјећања на Крајину" у Руми

Уредник "Гласа Крајине у Војводини" присуствовао је "Дану сјећања на Крајину" у Руми 4. августа ове године, који је уприличен поводом 18 година од великог егзодуса и етничког чишћења Срба из Републике Српске Крајине.

Заједнички снимак пред црквом

Заједнички снимак на Градском тргу у Руми
 

Милан Ливада, пригодна бесједа у Културном центру Рума
 

 

Ни права ни правде за Крајишнике

19. Недељна хроника за Радио Срем, за 11.08.2013.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

НИ ПРАВА НИ ПРАВДЕ ЗА КРАЈИШНИКЕ

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радио Срема. Ово је наша 19. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

Из нашег посматрања збивања у недељи од 05. до 11.08.2013., направили смо осврт на ситуацију, како за Крајишнике и даље нема ни права ни правде! Откуд нам такав закључак?! Отуда, што смо били сведоци наивних надања и казивања прогнаних Срба Крајишника. Говорили су, до средине 2013., како ће се, тобоже, све променити кад Хрватска постане чланица Европске уније. Веровали су да ће њени државни органи, којима се морају обраћати, да би насиљем одузето евентуално повратили, примењивати европске стандарде у заштити њихове имовине и личних, грађанских и људских права.

Видело се на самом почетку, битисања Хрватске као чланице ЕУ, да су надања наших земљака била залудна. Саопштено је, одмах, да на листама осумњичених за ратне злочине има више од хиљаду и пет стотина Срба. После етничког чишћења и у процесу учлањења у ЕУ, било је у оптицају чак пет шест хиљада крајишких имена за процесуирање. Са српске стране је било захтева и очекивања да ће листа бити повучена! Сада је очигледно да многи и даље неће моћи да мирно спавају.

Најшокантније је било хапшење 12 српских сељака у селу Трпињи, крај Вуковара, само 10 дана по уласку у Европску унију. У рано јутро (11.07.2013.) бројне снаге маскиране и наоружане хрватске полиције, док су деца још спавала, упадале су у куће, хапсиле на смрт престрављене људе, као да су најгори криминалци. Оне који су кренули или већ били на њивама, скидали су са трактора или јурили по атару. Апсурдно је, да је то рађено на основу пријава Хрвата из околине још из 2001. године. Напаковали су им да су, као припадници територијалне одбране и милиције 1991. убили 12 цивила и најмање 60 заробљеника хрватске националности.

Јасно је свима, говорили су ојађени сељаци новинару Новости, да је то насилно застрашивање и притисак на преостале Србе да се и они иселе.

Сасвим је, супротно, понашање хрватских власти кад требају да се утврде злочини над Србима Крајишницима, почињени од стране њихове војске и полиције. Једноставно неће, јер им се може, да дозволе ексхумацију масовних гробница. Зато хиљаде крајишких породица, које су изгубиле некога свога, још не знају где је погинуо и да ли је сахрањен?! Када су, на једвите јаде, обављене ексхумације: прошле јесени у Шибенику и овог пролећа у Задру ископани су посмртни остаци 87 Срба.

И, на крају, сведочење Пере К. Издржао је више година у прогонству. Покушавао је да ради све и свашта, да би преживео. Кад је постало неподношљиво у избеглиштву вратио се на спаљено родно крајишко имање. Како су га дочекали и шта су му рекли комшије Хрвати?: - Мајку вам српску, толико смо вас клали и кољемо, а ви опет долазите! Докле ћете!?! Језиво је чути, а камоли доживети!

Милан Ливада

Рат још траје

18. Недељна хроника за Радио Срем, за 04.08.2013.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

РАТ ЈОШ ТРАЈЕ

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радио Срема. Ово је наша 18. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

На чудесан се начин вечерас наша 18. Недељна хроника поклопила са 18. годишњицом најцрњег датума у вишевековној историји Срба Крајишника. Одмах су нам се, при помену ове крајишке голготе, наметнули стихови бесмртног Петра Петровића Његоша из Горског вјенца: “Црни дане, о црна судбино, ој кукавно српство угашено...“ Дакле, на данашњи дан (04.08.2013.), пре 18 година (04.08.1995.) десило се етничко чишћење наше Крајине, по бруталности без преседана, од хрватских војних и полицијских формација. Ту трагедију својих Крајишника најдоследније, уз највишу могућу компетенцију, прати, истражује, бележи и публикује текстове и књиге о томе проф. др Светозар Ливада.

Боравио је проф. Ливада пролетос у Војводини: у Сомбору и Чонопљи, у којима живе његови најрођенији: сестра и брат, са породицама. Била је промоција његове најновије књиге Страдања и надања. Мада није миљеник медија, зачудо је водећи војвођански лист Дневник објавио интервју с њим. Нама се посебно допало његово схватање – да је свако крајишко насеље, за њега као социолога села, његов завичај. Јер, назив ове емисије је Завичај, а наше удружење грађана је Завичајна група Крајина Војводина.

Свето је, како га колоквијално зову његови Кордунаши, још у својству свеучилишног професора у Загребу, на катедри за социологију села, посебно и детаљно, научном методологијом, описао сва сеоска насеља у Хрватској. Чинио је то током грозног грађанског рата 1991-1995. и после, у поратном раздобљу. Крајина му, после свега, личи на мјесечеву површину, онако спаљена и опљачкана.

У том несебичном ангажману, а упоредо и као оснивач и председник Заједнице Срба у Загребу, проф. Ливада је створио волуминозно дело непроцењиве вредности.У њему је садржана непобитна истина о зверском сатирању и затирању наше Крајине и некажњеном злочину за то варварство. Наше је мишљење да бољег и документованијег извора сазнања, о злосрећној крајишкој историји, од ове студије нема. У којој ће мери садашње и будуће генерације Срба Крајишника то уважавати и користити, остаје да се види. Међутим, како ствари сада стоје, ангажман и дело професора Светозара Ливаде, чини се, на једнокој дистаници држе и Срби и Хрвати?! Зашто?! Зато што се, у истраживању и публиковању критички интонираних сазнања, понаша у духу оне народне поуке: „...ни по бабу ни по стричевима...“ Једнако је критичан према хрватским и српским глупостима – а истина погађа актере нечовештва!

Завршићемо овај кратки осврт са самосвојном тврдњом, боље рећи тезом професора Ливаде о грађанском рату у Хрватској, што је поновио и приликом споменуте посете Војводини: Рат је био договорен, необјављен, ниског интензитета, ужасног бруталитета - и још траје ...?! Заиста, није увек лако разумети проф. др Светозара Ливаду!

Милан Ливада

Хрватска дуговања пензионерима и случај Миле Дакић

17. Недељна хроника за Радио Срем, за 28.07.2013.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

НАЈУГРОЖЕНИЈИ ДЕО КРАЈИШНИКА БЕЗ ЗАШТИТЕ

 

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радио Срема. Ово је наша 17. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

Определили смо се да овога пута, као рефлексију на крајишка животна збивања у минулој недељи, од 22. до 28. јула 2013., кажемо нешто о српској крајишкој дијаспори. Тече већ трећа деценија како су наши Крајишници, који су остали на вековним огњиштима али и ови избегли овамо, постали можда и највећа групација српске националне дијаспоре. Тешко им је до крајности! Споменули смо у нашој 16. хроници трагичну судбину господина Милета Дакића. После вишегодишњег суђења, у којем нико од 28 сведока, што оптужбе што одбране, није рекао да је Дакић крив – хрватско правосуђе не окончава спор већ га држи у неподношљивој неизвесности и осами, да стрепи за сопствени и живот његове породице. Чудно је како његове комшије, тамошњи Срби реагују на његов случај! Прича један овдашњи, који га је посетио да га је блиски рођак упозорио да није добро да долази код Дакића, јер је он одређен за одстрел?! Није Дакић усамљен случај, много их је који преживљавају случну голготу!

Драстична су и масовна кршења људских права крајишких пензионера. Са њима се Хрватски мировински фонд поиграва како му је воља. Бројна појединачна сведочења показују да из чиста мира, незнано зашто и незнано коликом броју прималаца једноставно престану исплаћивати пензије. Прођу године док појединци судским путем остваре наставак примања пензија, али не и оног дела који им је годинама био ускраћен?! По некој статистици крајишких удружења без пензија је око 45 хиљада Крајишника, иако имају то стечено право. Хрватска им дугује у просеку више од 80 пензионих чекова. Не зна се чија је позиција трагичнија: оних тамо или ових избеглих овамо! Причају очевици да људи доводе гладну децу у надлежне институције и траже објашњење зашто не добију пензију – јер им породица гладује, а чиновници слежу раменима и кажу да ништа не могу да учине, јер се о свему одлучује у Загребу! Кад се то деси прогнаним Крајишницима крену тамо и обијају врата разних институција и моле да им врате пензије, јер не могу да преживе. Смеју им се у лице тамошњи чиновници: колико несрећници не знају шта да раде, понижавају их, а матична држава Србија, њено Министарство за дијаспору им не помаже баш ништа!

Назначили смо само ову тешку деградацију најугроженијих категорија старачког крајишког становништва. Потуцају се несрећници од немила до недрага, а одавде од надлежних српских државних институција помоћи нема!

Милан Ливада

Уредник "Гласа Крајине у Војводини" у емисији "Завичај"

У недјељу, 21. јула, уредник и оснивач "Гласа Крајине у Војводини" гостовао у радијској емисији "Завичај" и представио 12. број "Гласа..."

Такође, реализовао је и редовну рубрику "Недјељна хроника".

У поменутој емисији гостовао је и пјесник, хроничар и афористичар Бошко Бућан.

16. Недељна хроника за Радио Срем, за 21.07.2013.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радио Срема. Ово је наша 16. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

У бележењу најзначајнијих дешавања, која се тичу првенствено наших крајишких судбина, за минулу недељу од 15. до 21. јула 2013. означили смо две теме које живот значе. Прва је прави божји дар – богат род и жетва, не само пшенице, него и поврћа, воћа и кукуруза. Да је среће сада би се сви у држави Србији, од врха до дна, ангажовали да се све пожање, побере и ускладишти. Било би довољно хране за цело српско друштво, до наредне жетве, а вероватно би претекло и за извоз. Лакше би, у том контексту, преживеле и стотине хиљада крајишких избеглица, међу којима је много гладних уста.

Међутим, престонички београдски медији истичу да је увозно воће и поврће јефтиније од домаћег, али не кажу да је увезено без царине, од високосубвенционираних европских производђача. А Влада, уместо о жетви прича о сопственој реконструкцији и бриселском споразуму.

Друга тема је претежно наша крајишка ствар. Историчар, писац, песник и политички ангажовани актер у грађанском рату у Хрватској од `91. до `95. Миле Дакић се током јула обраћа отвореним писмима хуманитарним организацијама и свим борцима за људска права да му, на правди Бога, помогну. Он је више година у раљама хрватског правосуђа. Ни после бројних суђења, у којима га нико од 28 сведока, што оптужбе што одбране није теретио за фингирану оптужницу, хрватски суд не доноси пресуду.

Само Дакић зна какву драму преживљава, у том паклу неизвесности и притисака, у 82. години живота. Теже му је кад не осећа довољну подршку и помоћ својих Крајишника. Зашто смо такви поставља питање аутор овог осврта бројним крајишким удружењима грађана, која се шепуре да пуно раде за крајишку ствар?! А што се тиче бриге државе подсећамо на компетентну оцену Дакићевог колеге по струци, угледног српског историчара Радоша Љушића: Србија никад није бринула о својим грађанима!

Милан Ливада

Утисци с Опленца

15. Недељна хроника за Радио Срем, за 14.07.2013.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

 

НЕОСТВАРЕНИ СПОМЕНИЧКИ БЕЛЕЗИ НА ОПЛЕНЦУ

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радио Срема. Ово је наша 15. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

Недељу по недељу и стигли смо ево до 15. хронике на таласима сремског радија. За новинаре је то мали јубилеј, на који указујемо и обећавамо да ћемо предано наставити да хроничарски бележимо дешавања у редовима Крајишника Војвођана у контексту свесрпских (не)прилика.

За средину јула, од 08. до 14.07.2013., издвојили смо утиске са Опленца. Вероватно ће многи чим чују ову реченицу помислити: Боже, какве везе има то шумадијско каменито брдо са Крајишницима Војвођанима? А, по осећају аутора овог текста, испаде да и те како има везе, само што о томе тако не размишљамо, ни данас, нити су у прошлости наши преци о тој невидљивој повезаности размишљали! О чему се, заправо, ради?

Повећа група новинара Радио Телевизије Војводине из Новог Сада је посетила, у суботу 13.07.2013, Меморијални комплекс српске владарске породице Карађорђевић на Опленцу. Из обиља утисака о ономе што смо чули и видели издвајамо причу о неоствареним споменичким белезима. Наиме, краљ Србије Петар I је имао намеру да на плочицама савршено складног мозаика своје Задужбинске Цркве Светог Ђорђа испише имена погинулих бораца у балканским ратовима. Тиме би се обезбедили трајни споменички белези на Србе који су за самосталну и независну краљевину Србију дали највредније што су имали – сопствене животе.

Десио се, међутим, Први светски рат у коме је учествовало око сто хиљада српских ратних добровољаца, углавном крајишко војвођанске провенијенције. Погинуло је у том страшном рату 350 хиљада српских војника, рече кустос новосадским новинарима у Задужбини краља Петра. Убрзо после рата (1921.) краљ Пера, како га је народ из поштовања и милоште звао, је умро. Његов син, наследник, тада краљ Југославије Александар I Карађорђевић је олако и немарно закључио да за толико погинулих нема места на зидовима задужбине његова оца. Тиме је, по нашем уверењу, незванично озваничен заборав од стране владајуће српске олигарахије и официјелне политике према старадалима у ратовима. Преживели српски ратни добровољци су, за ратне заслуге, добили земљу и махом су трајно прешли из Крајине у Војводину. Небригу државе Србије за сопствену прошлост потврђује и околност да ништа не даје за одржавање Меморијалног комплекса Карађорђевића на Опленцу, што су нам више пута потврдили наши домаћини говорећи да се самофинансирају!

За крај смо оставили два лепа доживљаја. У Виноградарској кући смо видели легат познатог српског сликара Николе Граовца, пореклом из Лике. Дакле, постоји и крајишки белег на Опленцу.

И на самом крају десило се нашој групи велико одушевљење. На изласку из Краљевог подрума срели смо се са најбољим тенисером света Новаком Ђоковићем. Радо је пристао да се фотографише са нашом групом чиме нам је највећи актуелни српски амбасадор улепшао дан у постојбини Карађорђевића.

Милан Ливада

Црква Св. Ђорђа на Опленцу

Крипта

Лустер у цркви Св. Ђорђа

Петрова кућа и спсомен биста Краља Петра I

Карађорђев конак и кула

Споменик Карађорђу